Vojvodjanska ekspedicija : Srbija - Himalaji - Izveštaj

Do Skardua, najveceg grada istorijske pokrajine Baltistan smo ove godine putovali avionom. U Skarduu smo u magacinu jedne od agencija koje se bave organizovanjem ekspedicija preuzeli nasu opremu za penjanje koju smo tu ostavili pre godinu dana kada smo penjali Gaserbrum. Oprema je bila spakovana u 16 buradi koja smo sada morali isprazniti, pregledati opremu, pa je opet spakovati u ista burad.
Dolina Skardua nalazi se na prijatnih 2.300 metara, ima, bar leti, blagu klimu bez nesnosnih vrucina karakteristicnih za veci deo Pakistana. Zelenilo doline, planine koje okruzuju grad, pogled na Ind od kojeg zastaje dah cine boravak u Skarduu prijatnim. Nakon nabavke onoga sto nam je nedostajalo seli smo u dzipove, oprostili se sa civilizacijom za narednih oko 50 dana i zaputili se prasnjavim, neravnim i krivudavim drumom prema selu Askole. Selo Askole ima oko 80 porodica i nepoznat broj stanovnika koji zive zivotom iz neke davne proslosti. Elektrike u kucama uglavnom nemaju, spavaju na zemljanom podu od kojeg ih deli prostirka, namestaj je oskudan (u mnogim kucama ga prakticno nema) , a hrana se sprema cesto na otvorenom ognjistu. Lozi se susena balega i drvo. Mnogobrojna deca nametljivo prose. Interesantno je da ih je neko, valjda iz mnogobrojnih ekspedicija sa ''zapada'', naucio da na engleskom traze olovke. Kada onako musavi, obuceni u prljavu i pocepanu odecu od mene traze njima tako nepotrebne olovke, ne znam da li bi se nasmejao ili zaplakao. Zato samo zacudjen odmahujem rukom i pokusavam da se setim u kom buretu se nalaze bombone. Kraj sveta, moglo bi se reci, danima hoda, (to je jedini nacin putovanja kada se krene na sever ili istok) nema naselja, sve do granice sa Tibetom (Kinom), a iza te granice opet treba hodati danima da bi se naislo na stalna naselja. Prema Skarduu postoji kakav-takav drum kojim leti mogu proci dzipovi (dok ga voda ne odnese), ali nema nikave redovne linije javnog saobracaja. Donacijom japanaca i italijana u selu su izgradjeni skola (oko polovine odraslih pakistanaca je nepismeno) i zdravstveni centar i to su najlepsi objekti u ovom selu sakrivenom u prostoru i vremenu.
Pristup baznom kampu je za nas trajao 8 dana od sela Askole (3000 m). Svakodnevno pesacenje u trajanju od 6 do 11 sati povezano sa postepenim dobijanjem na visini predstavlja dobru aklimatizaciju, prilagodjavanje na visinu i razredjen vazduh. Dolinom reke Biaho Lumpe, a zatim dolinom lednika Baltoro danima smo prolazili pored i ispod vrhova koji kao da su nekada davno postrojeni za neku svecanu smotru. Pravili smo se da smo za njih nezaineresovani, a krajickom oka smo merkali te tornjeve, kule i siljate igle, da bismo zatim uvece, zaklonjeni satorima poluglasno razgovarali o nekim planovima za buducnost. Iako nemaju visinu orijasa od 8000 i vise, vrhovi kao sto su Trango Tauer, Katedral, Paiju, Mustag Tauer, Maserbrum, Biange i drugi zasluzuju postovanje i paznju. Doci ce i njihovo vreme. Uostalom , imali smo dovoljno briga : da li smo krenuli na vreme, da li ce sva oprema stici do baznog kampa neostecena, da li cemo svi do baznog logora stici zdravi, hocemo li uspeti u nameri da se popnemo na vrh, kada cemo opet sedeti u omiljenom kaficu u Beogradu, Novom Sadu ili Subotici... Dani su prolazili , a mi smo polako dobijali na visini, otprilike svakog dana po 400 metara. Petog dana trekinga smo ugledali Brod Pik, a bazni logor smo podigli nakon osam dana.
Ovo je najnizi bazni kamp iz kojeg sam penjao neki od vrhova preko 8000. Smesten je na sredisnjoj, povrsinskoj moreni lednika Godvin Ostin na oko 4.900 m, u visini tacke na kojoj se zapadni Brod pik lednik uliva u lednik Godvin Ostin. Na mestu gde smo postavili kamp dolina lednika je siroka skoro 2 kilometra, i sa istaknutog mesta gde smo smestili satore moze se sagledati donji tok ovog lednika sa mnogim njegovim pritokama, kao i Konkordia plac (prema istoimenom delu Alec glecera u Bernskim Alpima u Svajcarskoj), podrucje na kom se sastaje nekoliko lednika i gde nastaje lednik Baltoro, treci po duzini na Karakorumu i jedan od vecih na svetu. Pokusao sam da se raspitam kolika je debljina lednika na kojem spavam i od kojeg me razdvaja santimetar podmetaca postavljenog na najlonsko dno mog satora. Zaposleni u agenciji koji sebe smatraju informisanim tvrdili su da znaju da je led na mestu baznog logora debeo oko 400 metara. Okolni vrhovi cine prostran i dubok amfiteatar koji je otvoren lednickom dolinom lednika Godvin Ostin samo prema Konkordiji. Svi ti vrhovi skoro doslovno stoje u senci K2 (Cogori) koji je sa 8.611 metara drugi po visini na svetu. Tu su jos Brod Pik, Nera Pik (6.805 m), Savoja Kangri (7.263 m), Marbl Pik (6.238 m), Mitre (6.010 m) i drugi. Tu u podnozju fantsticnih vrhova, kao neki dobrovoljni zatvorenici u zlatnom kavezu, proveli smo 36 dana sto penjuci vrh, sto odmarajuci i cekajuci da se vreme popravi i prestane padati sneg. Tih dana smo se u BC iz visinskih kampova vracali sa osecenjem da se vracamo u sigurnost doma.
Bazni kamp K2 ili Cogorija se nalazi na sat hoda od baznog kampa Brod Pika, na istoj sredisnjoj moreni. Dva puta smo ga posetili, gledali ulaze u smeri, visinske logore... Pogled na K2 je ipak bolji iz baznog kampa Brod Pika, i naravno, jos je bolji iz kampa 2 sa 6.200 metara odakle smo napravili dobre snimke ovog orijasa. U Baznim kampovima bila je guzva, ispod Brod Pika se skupilo sareno drustvo iz (skoro) celog sveta, preko dvadeset ekspedicija medju kojima su najbronije one iz Austrije, Italije, Spanije... Spanci naravno podeljeni na ''prave'' spance, katalonce i baskijce. Bilo nas je i iz Ekvadora, Meksika, Nemacke, Poljske, Slovenije, Irana, Argentine... Simone iz Trsta je rekao da on zna Srbe,ima ih dosta u Trstu, to su vredni ljudi. Pa ce da penje sa nama. Tako je kasnije i bilo, na vrh smo isli zajedno.
Sedam puta smo iz BC isli gore, u planinu. Prvi put samo do depoa, na pola puta do kampa 1, zatim do kampa 1, zatim do kampa 2, sve dok nismo postavili i napunili satore u kampu 1 i kampu 2. Da bi se od BC doslo do kampa 1 prvo treba savladati polovinu sirine lednika Godvin Ostin. To znaci da oko sat vremena treba utrositi na penjanje i spustanje preko strmih i ostrih uzduznih grebena od tvrdog leda. Izmedju ovih grebena tokom toplih dana teku prave male reke kroz klizava korita od leda. Preko njih valja skakati sa punim rancevima, sto predstavlja izazov i pruza vam mogucnost da penjanje prekinete i pre nego sto ste ga u stvari i zapoceli. kada se izadje na obalu lednika, na mestu gde pocinje uspon uz padinu Brod Pika nalazi se depo, mesto gde se odlaze visak garderobe i opreme pri silasku. Zatim sledi strmi uspon ivicom lednika (vrlo opasno mesto zbog sneznih lavina i stenja koje pada niz liticu) pa sneznom padinom pod uglom od oko 50 stepeni do kampa 1. Prvi logor se nalazi na 5.600 m na jednoj isturenoj steni bezbednoj od lavina, na mestu gde se jedva moze sa mukom podici sest satora. Mesto je pogodnije da na njemu orao svije gnezdo nego da se smesti sator. Nakon kampa 1 nagib se ne smanjuje, jedino je rastojanje do kampa 2 manje pa se moze brze preci. Dok nam je do kampa 1 prvi put trebalo vise od 6 sati, do kampa 2 smo stigli za manje od 4 sata, on se nalazi na oko 6.200 metara. Nalazi sa na strmoj padini pokrivenoj snegom niz koju su nam se otkotrljale, mozda sve do visine depoa, Vladine carape i serpa puna kljucale vode. Steta za vodu. Kasnije, prilikom uspona na vrh nismo ni spavali u kampu 1 vec smo, da bi izbegli nadolazece lose vreme isli direktno u kamp 2 preskacuci kamp 1 i smanjujuci vreme uspona za jedan dan.
Zatim su usledila dva pokusaja uspona na vrh koji su prekinuti zbog loseg vremena. Prognoze vremena za Karakorum ocigledno nisu tako precizne kao za podrucje Himalaja, u BC smo istina svakodnevno dobijali prognoze uz pomoc nasih prijatelja i satelitskog telefona (mobilni u takvim zabitima ne funkcionise), ali su te prognoze cesto bile netacne ili , ako su dobijene od razlicitih izvora, sasvim medjusobno oprecne i neupotrebljive. Treci pokusaj nam se posrecio: Nas dvojica, Dren Mandic i Iso Planic, zajedno sa dvojicom pakistanaca smo uspeli i ispenjali vrh.
Padine izmedju kampa 2 i kampa 3 smo savladali prilikom finalnog uspona. One nisu tako strme (osim detalja na 6.300 i 6.900 m), ali su zato pokrivene dubokim snegom. Da bi se savladalo ovo rastojanje potrebno je pet do sedam sati penjanja. Kamp 3 smo postavili prilikom poslednjeg uspona na vrh, nismo to cinili ranije zbog vetra koji nam je ionako prevrnuo sator u kampu 2, ali i zbog nase samouverenosti da poslednji kamp ne moramo postavljati unapred. To nas je kostalo intenzivnog naprezanja prilikom finalnog uspona, tada smo dobro natovareni isli od kampa 2 do kampa 3.
Kamp 3 smo, zajedno sa clanovima drugih ekspedicija smestili na visinu od, po Hasanu 7.200 m , a po visinometru od 7.000 m. Recimo da Hasan, kao pakistanac bolje zna tu nauku o nadmorskim visinama na pakistanskim planinama. Jedino su Rusi postavili kamp 3 na oko 100 metara nizem mestu, ali su oni svejedno koristili i kamp 4. Cetvrti kamp obicno se postavlja na 7.400 metara, oko 2 -3 sata hoda od kampa 3. Taj kamp nismo koristili iako su nam ga u razgovoru preporucili svi sa kojima smo o toj temi razgovarali. Mislim da nismo pogresili, bolje je prilikom zavrsnog uspona malo pozuriti nego trositi jedan dan vise i nositi opremu za nocenje, hranu, gas, gorionike, posude i ostalo gore pa opet nazad.
U kamp kamp 3 smo stizali jedni za drugim izmedju 13 i 16 casova, podigli smo jedan sator sto je trebalo da bude dovoljno za svu sestoricu. Hasan i Sadik su se ipak snasli i usli u neke prazne satore jedne vece grupe pre toga se dogovorivsi sa vlasnicima satora. Tako smo nas cetvorica uzivali u relativnom komforu. Predvece je Vlada doneo odluku da se vrati u kamp 2 zbog stomacnih tegoba. Nije se osecao dobro, nije mogao jesti i verovatno je doneo ispravnu odluku. Vec kada nije mogao ka vrhu spustio se tamo gde se osecao bolje. Dren, Pedja i ja smo ostali u satoru, topili vodu do mraka, vecerali supe i sadrzaje nekih konzervi, pa smo sa prvim mrakom sklopili oci u pokusaju da se naspavamo do polaska.
Imali smo nameru da krenemo oko ponoci, ali smo spavanje produzili do 12 i 30, tako da smo iz satora izasli i krenuli oko 1 i 30. Pedja kaze da je na termometru bilo minus 20 stepeni, verovatno je pred zoru i na vecoj visini bilo i hladnije. Formirana je veca grupa penjaca i time je resen najveci problem uspona na greben: dubok sneg. nagib do izlaska na greben iznosi oko 30-40 stepeni ali je ispod sedla na koje valja izaci veci i iznosi 50 – 60 stepeni. U tehnickom smislu uspon izmedju kampa 3 i detalja ispod sedla i ne predstavlja narociti problem, na ovoj dugoj deonici i nema fiksnih uzadi. Samo veliki sneg i niske temperature ovde mogu da sprece penjace u nameri, dobar primer je ruska dvanaestoclana ekspedicija koja u junu nije uspela da ispenje vrh zbog suvog snega koji je bio dubok do pojasa. Kroz takav suvi prsic veoma je tesko proci, penjac se oseca nemocnim jer je nemoguce napraviti stope u toj prasini od snega, cini se da je kroz takav sneg lakse plivati nego tuda hodati. Pod utiskom njihovog neuspeha na vrh je 12.jula . krenulo vise manjih ekspedicija zajedno, bilo nas je preko 30.
Na nesto vise od 7.500 metara, posle jedne krace pauze Pedja je rekao da ce malo da se zadrzi da bi namestio carapu koja mu se smakla u cipeli. Vec je svanulo, ali je bilo veoma hladno jer sunce na toj padini okrenutoj zapadu izlazi kasnije. Posto smo tek zavrsili sa pauzom slozili smo se da Dren, Hasan, Sadik i ja nastavimo lagano, a da nas on stigne. Vise ga do povratka u kamp 3 nisam video, a Dren koji je isao poslednji u grupi doviknuo mi je posle oko 15 minuta da je Pedja odustao.
Visina sedla iznosi vise od 7.700 metara, tamo nas je docekalo sunce i snazan vetar, meteoroloski izvestaj kaze da je duvao oko 60 km/h. Krenuli smo grebenom uzbrdo prema vrhu koji se ne vidi dok se ne izadje na Predvrh. Greben je na nekim mestima tako uzak da bi se mogao zajahati, a obe strane su strme, s tim sto je kineska strana prakticno vertikalna, a podnozje se nije videlo od oblaka u dubini. Veci problem su i snezne strehe koje deluju primamljivo za hodanje, ali su velika opasnost zbog moguceg propadanja kroz njih. Predvrh je visok 8.030 m i kada smo se popeli na njega prakticno smo zavrsili sa usponom. Bilo je potrebno jos oko sat hoda po grebenu do glavnog vrha visokog 8.047 m. Na tehnicki lakoj deonici izmedju dva vrha mora se proci pored bezivotnog tela jednog nemca koji je pokusao da prilikom povratka sa vrha tu prenoci prosle godine.
Na vrhu smo bili koji minut posle 14 h nakon vise od 12 sati penjanja. Impresivan pogled donekle zaklonjen oblacima, stisak ruke u rukavici, u zagrljaj padaju redom Simone, Hasan, Sadik, Dren, neki austrijanac ili nemac u plavom kombinezonu cije ime nisam saznao, fotografisanje. Sedimo, umorni smo, radosni, bice vremena za veselje kada sidjemo.
Dug je put do dole, vetar duva, treba opet proci kraj onog Nemca. Na Himalajima serpasi cesto takve samo nogom gurnu niz stranu, da ne kvare ugodjaj penjacima. Ako su uslovi povoljniji , pokojnika neko pokrije kamenjem ili komadima leda. Vrlo retko se organizuju ekspedicije ciji je jedini cilj da se pokojnik odnese u dolinu i sahrani na uobicajeni nacin. To je veoma skupo i po nekad neuspesno.
Do kampa 3 smo silazili sve do pola sata pre ponoci. Dren je silazio polako, kasnije je pricao kako mu se cinilo da je staza prolazila kroz sumu. Simone se jednom, dok je isao iza mene okliznuo na nekom ledopadu tako da je preleteo nekoliko metara visoko iznad moje glave i oko 30 metara u dalj. Tresnuo je na strmu sneznu padinu i otklizao jos oko 200 metara. Ostao je da lezi potpuno mirno nekoliko minuta, bio sam uveren da je mrtav. Prvi mu je prisao Nemac koji mu je bio najblizi. Uskoro se pokrenuo, ustao i nastavio da silazi sa nama. Za mene je to bilo ravno cudu. Na sebi je imao dereze, cepin u ruci... Osim uboja i ogrebotina nije imao nikakve druge posledice. Kasnije je onako umoran jos nekoliko puta klizao i zaustavljao se cepinom. Iz C3 nije sisao dole sa nama, vec je tamo ostao jos tri dana po nevremenu , ali mu ni to nije bitno naskodilo, u bazni logor je sisao sam, ziv i pomalo zdrav. Kao macka sa vise zivota.
U kampu 3 nas je docekao Pedja, pomocu lampe nam je davao znak gde je sator. Nekoliko gutljaja vode i pao sam u san. Sutradan smo, pred nadolazecim nevremenom sisli dole do baznog kampa u kojem smo opet bili nesto pre ponoci. Srdacan docek prijatelja, cestitke i misli okrenute onima koje smo ostavili u domovini. Iz baznog logora smo krenuli nakon dva dana cekanja da stignu nosaci i put do kuce je protekao sasvim uobicajeno. Znaci u planiranju naredne ekspedicije.