SHISHA PANGMA 2004. (1.9.2004.-8.10.2004.) 
U svetu postoji 14 samostalnih vrhova visih od 8000 metara i svi se nalaze u Himalajima. Do sada ni jedna ekspedicija iz Srbije i Crne Gore nije krocika ni na jedan od njih, pa je cilj clanova vojvodjanske ekspedicije koja se nedavno vratila bio da se popnu na vrh Shisha Pangma visok 8.012 metara. Ekspediciju je predvodio Miodrag Jovovic, cinili su je Andor Luhovic, Goran Ferlan, Iso Planic, Hoselito Bite i Milivoj Erdeljan. Shisha Pangma se nalazi 11 km severno od granice Nepala u Tibetu (Kini). Vrsna piramida se sastoji od cetiri vrha: Glavnog vrh (8.012 metara), Centralnog vrha (8.008), Kote 8.006 i zapadnog vrha (7.966). Postoje razne visine koje su u opticaju za visinu glavnog vrha: 8.046, 8.035, 8.027 i 8.012 m. U dozvoli za uspon koju izdaje kineska vlada stoji visina od 8.012 m. Svajcarski ekolog Tomi Hagen 1952. godine izvrsio je snimanje sa jugozapadne strane sa udaljenosti od svega 6 km. Kako su granice Tibeta bile zatvorene za strance dugi niz godina, Shisha Pangma je bila zapostavljena. Tek 1963. godine Kinezi su u ovaj masiv poslali prvu izvidjacku ekipu sa severne strane planine, da bi 1964. organizovali tim od 195 osoba. Drugog maja desetoclani tim stajao je na vrhu Shishapangme. Planina je postala otvorena za alpiniste sirom sveta tek od 1980. godine.
Kada smo 1. septembra poleteli sa Surcinskog aerodroma secajuci se boravka u Katmanduu pre godinu i po dana, ocekivali smo nezaboravni susret sa gradom ne iz bajke, vec sa gradom u bajci. Glavni grad Nepala ovoga puta nas je docekao sa policijskim casom i vojnicima koji su blokirali aerodrom. Nepalci, obicno miroljubiv i gostoprimljiv narod, izazvanini ubijstvom 12 radnika u Iraku, napali su sve muslimanske objekti u Katmanduu. Prazne ulice, spaljene zgrade i lesevi krava davale su jeziv prizor. Mini autobus koji su obezbedjivali vojni dzipovi, odveo nas je u centrar grada. Komandir nas je pitao u koji hotel nameravamo da idemo. Rekao je da je bezbedan, ali da ne izlazimo iz njega. Neredi su se narednih dana smirili, i uspeli smo da obezbedimo neophodnu opremu za uspon.
Do kineske (tibetanske) granice smo se prebacili putem od nekih stotinak kilometara koji je prekrio mulj i odroni kamena posle velikim monsunskih kisa. Vise smo lebdeli iznad sedista dzipa, nego sto smo u njima sedeli. Transport nase opreme izmedju nepalske i kineske granice trajao je dva dana. Kraj naseg tereta docekao nas je red od 100 metara: svi bi da nam prebace opremu kako bi zaradili koju rupiju. Deca ocekuju da ih ponudimo keksom ili bombonama. Neprekidna kolona bosih, crnih i gotovo golih nosaca je ceo dan prenosila nas teret u Kinu. Za svaki deo opreme smo morali da imamo odgovarajuci papir. Samo za koriscenje satelitskog telefona morali smo da platimo taksu od 2.500 americkih dolara. Na tridesetom kilometru od granice, u mestu Njilamu, na nadmorskoj visini od 3.750 metara, zadrzali smo se tri dana. Svaki dan se penjemo po okolnim visovima cija visina prelazi 4.500 metara.
Dobrim makadamskim putem penjemo se na prevoj La Lung-la na visinu od 5.124 metara. Ubrzo dzip skrece: bezbroj puta smo presli potok i konacno naleteli na kamen velicine fudbalske lopte od koje tocak otpada. U sirokoj dolini bez ijedne travke prepune rupa od miseva ili hrckova, puta da gotovo nije ni bilo. Najlesi deo voznje je bio nailazak na zutu zemlju, slicnu ilovaci, ravnu i bez izbocina, tvrdu kao asfalt, jer kisa je tako redak gost. Kilometar sat pokazuje stotku. Iza nas se dize veliki oblak prasine. Tek tada postaje jasnije zasto su alpinisti doskoro bili retki posetioci - teska jee orijentacija, a nepostojanje puta zahteva beskonacno dug pristup planini.
U sirokoj dolini, na visini od 5000 metara, grad od satora. Stigli smo u takozvani Kineski bazni kamp Shisha Pangma. Sneg veje kao usred zime. Pored nas su alpinisti iz Japana, Spanije i Kanade. Cekaju vec nekoliko dana na himalajska goveda – jakove, da bi opremu prebacili do isturenog baznog kampa, u podnozju planine. Oficir za vezu, koji kontrolise dozvole za uspon na vrh odredjuje kada i koliko ce jakova i kog dana krenuti tamo. To zavisi koliko mu se ponudi preko normalne cene. Dosao je sa vagom, izmerio nas teret i odredio 32 jaka.
Hodamo sirokom dolinom jednolicnog pejzaza u koju moze ceo Novi Sad stati. Jakovi su vise gladni nego siti. Nervozni su i nasrcu jedan na drugog. Za njima ostaje trag brasna iz dzaka kojeg su rogom probusili. Ni kartoni jaja, iako zapakovani u metalnu mrezu, nemaju srece. Najgore je bilo kada su otisli na pojilo i potopili vrecu gde nam se nalazi odeca. Niodkuda su se pojavili jedan Italijan i Spanac, posle tri dana lutaju po moru kamenja u potrazi za isturenim baznim kampom. Iscrpljeni su, gladni i neispavani. Nahranili smo ih koliko smo mogli i uputili ih u Kineski bazni kamp. Kada smo se kasnije sreli zvali su nas spasiocima.
Posle celog dana hoda pred nama se ukazao grad od satora – istureni bazni kamp na 5.540 metara. Retka ravna mesta zauzeli su vec ekspedicije iz Francuske, Ceske, Italije, Spanije, Japana, Svedske… Stigli smo poslednji i morali smo da ravnamo mesta za satore. Razvlacimo antenu za voki-toki, a uvece palimo agregat. Satelitski telefon ce nam narednih dana biti jedina veza sa svetom.
Teren visi od baznog kampa, iako je bez snega, veoma tezak za kretanje. Kamene morene nas prisiljavaju da se stalno penjemo i spustamo, dok nam je sitan kamen izmice ispod nogu. S leve strane tece ledena reka cudnog oblika. Delimicno je pokrivena kamenitim materijalom koji se obrusava sa strana lednicke doline. Reka tece ispod samog grebena Shisha Pangme. Polako se topeci pod uticajem sunca i blaze klime, u planinskoj podgorini pred sam kraj svoga toka led poprima oblike tornjeva, piramida, kupa, gradeci neprohodni lavirint. Kretanje ledenog toka je veoma sporo u ovo godisnje doba, nekoliko santimetara dnevno. Na kraju se led topi gradeci jezero iz koje izvire bistra cista reka. Pred ledenim zidom reke podigli smo satore koji ce nam sluziti kao depo. Svu penjacku opremu smo danima donosili u rancevima cija je tezina prelazila 30 kilograma.
Na usamljenoj kupoli vrha danima besni nevreme, dok nas, na 5.540 metara zasipa sneg i led. Francuska ekspedicija odustaje. Gore na planini je napadalo novog snega preko kolena. Nas serpas Dava, bio je kod lame u manastiru pre ekspedicije, rekao je da ce za punog meseca, 27. septembra, vreme biti lepo. Goran se setio da je na Co Oju (8.201 metara) bio pre sest godina bas 27. septembra, a mi smo prosle godine 27. aprila bili na vrhu Barncea (7.129). Slucajnost ili sujeverje? Odlucismo da nam i ovoga puta 27. bude dan D za uspon na vrh.
Na mestu gde je ledena reka siroka 500 metara, uz stalno penjanje i spustanje, presli smo kroz ledenu reku. Zbog konfiguracije terena, kratkih litica i dubokih ponora, nismo bili navezani na uze, sto je prestavljalo dodatni rizik prelaska glecera. Naime, svaka dodatna mera obezbedjenja je usporavala kretanje. Posle glecera, isprecila se duga strma snezna padina koja pocinje na nadmorskoj visini 5.900, a zavrsava se na terasi gde smo smestili prvi visinski logor. Nagib padine od 50 stepeni, pukotine u ledu pokrivene snegom i orkanski vetar su toliko usporile tok uspona, da tek u suton dana kada je temperatura vec ispod minus 20 stepeni stigli do satora na 6.220 metara. Satori su zbog orkanskog vetra preko pola metra ukopani u sneg.
Ujutru, za dobro jutro, odmah iznad satora pocelo je penjanje uz okomitu liticu najtvrdjeg leda. Kasnije sledi manji nagib, ali na padini je dubog sneg. Pod teretom ranaca u kojima su boce sa kiseonikom, sator, vreca za spavanje, 200 metara uzeta, perjana jakna, boce sa gasom za primise i jos dosta druge opreme, upada se preko kolena. Treca noc ka vrhu provedena je na visini od 6.750 metara. Osim umora, drugih zdravstvenih problema nema. Za veceru - supa iz kese. Serpas Dava nudi suvo jakovo meso. Jeste tvrdo k’o djon na cipeli, ali prija vise od supe koje se vec danima jede.
Snezna dolina koja razdvaja severnu stenu Shisha Pangme i vrh Dzebokangan Ri (7.365 m) deluje kao rerna. Suncevi zraci kroz kristalno cisto nebo nesmetano prze i odbijaju se o bele litice i zrace toplotu sa svih strana. Krema koja se sa prsta nanosi na lice, nista ne pomaze. Koza je gotovo izgorela. Na kraju doline beli ledeni zid, protkan crnim izbocinama stene. Ko ce prvi preko nje? Nikom se ne zuri. Cutis, gledas i uzdises. Celom duzinom postavljeno je uze. Kad se umoris, ide sledeci na celo.
Noc na 7.300 metara protekla je tako sto nas je u satoru za dvoje stalo je sestoro. Boca sa kiseonikom je otvorena i on polako curi u sator. U baznom kampu kuvar pali Pudju i cita: "Aum mane padne hum...". Svi verujemo da su nam Bogovi naklonjeni i da 700 metara sna o vrhu za nas su java.
U 6,30 ujutro jos je mrak. Greben ostar i strm, ima i 60 stepeni nagiba. Fiksnu uzad, jedno za drugim, postavljamo. Smenjuje se dubok sneg, led i kamen. Posebno je opasno kada posle snega naidje kamen. Dereze su pune snega i klize na kamenu. Pod vrhom kamena vertikala, za vertikalom – stena ciji je nagib 90 stepeni. Sat pokazuje 14,15 casova po kineskom vremenu, odnosno 8,15 po srednjeevropskom. Vrh Shisha Pangma je pod nogama Ise Planica, Hoselitea Bitea, Gorana Ferlana i Andora Luhovica, koji je na vrh popeo bez dodatnog kiseonika iz boce. Ovo je prva ekspedicja iz Srbije i Crne Gore koja se popela na vrh visi od osam hiljada metara.