Tu se dogovaramo oko sutrasnjih obaveza. Kuvar je mozda i najvaznija osoba do baznog kampa. Od njega zavisi vreme polaska, tempo hoda i mesto logora, sve u cilju pripreme hrane. U stvari, on svoje misljenje saopstava Sirdaru koji uz konsultacije Serpasa koji poznaju put do baznog kampa odlucuje o svemu. Iz prvog logora po dubokom snegu se penjemo pri nagibu od 40 stepeni. Nosaci se bune, ali Serpasi i mi pravimo prtinu i stepenice tako da ipak prelazimo prevoj. Pocinje i glava da nas boli. Ipak smo za jedan dan presli visinu Mon Blana (najvisi vrh Zapadne Evrope). Duva jak vetar, pada sneg i to prava mecava. Na svu srecu svoj logor postavljamo na nesto nizoj nadmorskoj visini od 4158 metara. Malo se lakse dise, ali sneg koji neprestano pada i niska temperatura cine nase nosace veoma nervoznim. Ni njima nije lako posle veoma napornog dana, morali su da prenoce ispod jedne stene, jer je njihov sef zaboravio sator za njih. Sutrasnji dan nije nista laksi.
    Ponovo se penjemo. Nosaci vuku nase transportne vrece po snegu, a dva clana nase ekspedicije su skliznula sa kamenja klizavog kao led i povredila ligamente noge. Po kisi stizemo u Kote (3650 m). Ovde je prijatnije. Ima vise kiseonika, a i drva da se ugrejemo. Dalje nas put vodi dolinom Hinku reke. Mi idemo ivicom korita, a sa desne strane nas okruzuje retka borova suma, a sa leve vertikalne litice Mera pika. Nastavljamo blago uzbrdo po travi do lodzeva Tangnag na 4465 metara. Ovo je poslednje urbanije mesto, ako se par kamenih zgrada tako mogu nazvati. Pravimo kompromis sa nasim nosacima, sutra je dan pauze. Na nasem sledecem konacistu smo docekali nepalsku 2060 godinu. Iako smo bili na 5297 metara nadmorske visine nasim nosacima i Serpama nije smetala da uz cang pevaju do ponoci scucureni oko ognjista u malom kamenom lodzu. Snezni prevoj Mera la (5413 m) i pored dugotrajnih napora je bilo zadovoljstvo penjati po lepom vremenu. Staza zavija u bezbroj serpentina i kao kakva lenja zmija na suncu. Spustamo se dalje u dolinu reke Hingku Kola. Nasi Serpasi, dole duboko u dolini nam pokazuju veliki kamen. Uz propadanje do kolene uz sneg i sneg koji je poceo da pada, gotovo u suton stizemo do Kogme Dingma (4948 m/mv), naseg danasnjeg konacista. Vreme nam ni danas nije bilo naklonjeno. Pocenje da seva, grmi i vetar da duva. Sneg je celu noc padao tako da smo ujutro morali da ga razgrnemo sa ulaza sa satora. Na svu srecu okolni vrhovi su bili obasjani suncem, tako da smo imali ceo dan suncan. Ugledali smo na kraju Barunce. Postalo nam je odmah jasno da smo izabrali pravi cilj. Po lepoti i visini niko nije mogao da se meri sa njegovim sjajem. Njegova juzna stena je blistala na suncu, dok sam vrh je bio sakriven u oblaku. Uspon do visine od 5976 metara po sitnom siparu, koji nam je stvarao utisak kao da se nalazimo na brdu od sljunka i strm spust po snegu, gde smo upadali preko kolena, nas je veoma izmorio, ali daleko nas je vise iznenadio prizor koji se pred nama ukazao. Po prici koji su nam nasi domacini dotle pricali trebalo je da nas doceka malo, ali bistro i plavo jezero, a oko njega lep i kamenit prostor za nase satore. Silom prilika zaustavljamo se na visini od 5692 metra, jer uz malo truda mozemo da rascistimo sneg i da postavimo nase satore za bazni kamp (16.4.2003.). Sa nama je od 36 nosaca, koji su krenuli iz Lukle, stiglo 22, dok ostali su nas napustili zbog umora i bolesti. Pozdavljamo se i zahvaljujemo se na pomoci svim nosacima. Sa nama ostaju kuvar i njegovo osoblje i dva Serpasa. Bilo nam je potrebno dva dana da uredimo bazni kamp: podignemo svima satore za spavanje, pripremimo i opremimo kuhinju i trpezariju i da priredimo pudju. Probili smo led na obliznjem jezeru, tako da nam i snabdevanje vodom nije predstavljalo problem. 
    Sunce je tek pocelo da dodiruje vrhove koje smo lenjo posmatrali iz nasih satora. Najavljivao se veoma topao i lep dan. Tovarimo opremu potrebnu za podizanje prvog visinskog logora. Kuvar pali u Pudji roto-ful (crveno drvo). Put nas vodi preko zaledjenog jezera. Strm uspon po kamenoj moreni tako da smo vec posle sat vremena na visini od 5900 metara. Za narednih 4 h popeli smo se svega 100 m visinske razlike, ali smo za to vreme gazili sneg gotovo do kolena. Posto smo prva ekspedicija ove godine koja je krenula na vrh Baruncea, morali smo non-stop da pravimo prtinu u snegu. Tek oko 14,00 casova smo dosegli sneznu policu u podnozju kuloara. Sam kuloar je dugacak oko 240 metara i ima nagib od 70 do 80 stepeni. Uspeli smo tog dana da postavimo svega 100 metara fiksnog uzeta. Vreme brzo tece, tako da smo prinudjeni da opremu ostavimo na sneznoj polici i da krenemo u bazni kamp. Veoma iscrpljeni i izgoreli od jakog sunca tek oko 19,00 sati stizemo do baznog kampa. Sneg je cele noci padao. I ceo naredni dan je snezilo, a oblaci koji su se spustili gotovo u nase satore nisu dozvoljavali da se vidi vrh Baruncea. U 20,00 h termometar pokazuje minus 11 stepeni, a vetar je veoma jak. Jos jedna noc i borba sa snom. Nasi Serpasi pokusavaju sami da stignu do prvog visinskog logora. U kuloaru, koji se nalazi na visini od 6000 do 6200 metara je prvi deo pokriven snegom, a drugi plavim (vecnim, tvrdim) ledom, postavljaju fiksna uzad koja se pruzaju do samog ulaza od satora u prvom logoru. Za to im je trebalo ceo dan.
Sneg opet dva dana pada. Pocinjemo da se vec brinemo nije li to mozda monsun vec stigao, iako bi po kalendaru trebao da je tek prosao. Postaje nam svima jasno da nam vreme polako curi. Imamo odobrenje od dvanaest dana za uspon. Iako se svi dobro osecamo, ipak visina nas sve vise iscrpljuje. I pored izvrsnog kuvara pocinjemo da gubimo na tezini i snazi. Tek kasnije smo saznali da je vecina od 61 ekspedicije koliko ih je tog proleca bilo na Himalajima sisla na manje visine zbog nevremena.
    Nase osoblje kuhinje odlucuje da nam se stavi na raspolaganje i da svi zajednicki prenesemo ostatak opreme do kuloara, a da nasa dva najspremnija clana ekspedicije potpomognuta sa dva Serpasa pokusaju da stignu do vrha. Kolona od nas 11 natovarenih svom potrebnom opremom odmice sporim korakom sada vec utabanom stazom. Taman sto je je proslo podne, sneg je poceo da veje kao usred zime. Uzad u kuloaru su zamrznuta, pa zimar ponekad proklizne. Led je toliko tvrd da je pravo umece u njega zariti dereze. Nasa cetvrorka se nalazi u prvom visinskom logoru na 6200 metara, a ostatak ekspedicije u baznom kampu. Barunce ujutro nagradjuje nas trud sa predivnim pogledom na Makalu, sesti vrh po visini u svetu. Nas Serpa Dordji, kojem je ovo treci uspon na Barunce, se zali da ne moze dalje. Jako ga boli glava. Iako je ujutro krenuo dole, tek u suton se doteturao do baznog kampa. Bez stapova za hodanje nije mogao da odrzava ravnotezu, a kordinaciju pokreta izmedju ruku i nogu gotovo nije ni imao. Medjunarodna lekarska ekspedicija koja se pripremala za uspon na Barunce konstatovala je edem mozga. Cetiri nosaca su ga ponela u susret helikopteru koji je trebao da sleti na jedan dan hoda od nas. Ali na zalost zbog vremenskih uslova koji vladaju nad Himalajima nije ni krenuo, tako da je bio deportovan skroz do Lukle uz pomoc nosaca.
    Put izmedju prvog i drugog visinskog logora je vodio preko glecera koji je bio ne prevelikog nagiba (oko 40 stepeni), ali zato punog ledenih pukotina. Jedini logicni potez koji je preostao je bio je pokusaj uspona u alpskom stilu, bez postavljanja fiksnih uzadi. Clanovi se navezu medju sobom i tako jedan drugog osiguravaju. Na celu je bio iskusni Serpa Prem, koji je svojim iskustvom uspesno izbegavao zamke koje je glecer postavio. Kada bi cepin koji je zabadao u sneg brzo i lako propadao bio je znak da tuda put nije siguran: ili je sneg dubok ili je ispod pukotina. U jednom momentu ledeni most nije izdrzao i iako su Prem i Andor prosli, Goran se nasao u ambisu pukotine. Drugi put to se desilo Premu. Prosli su bez povrede. Drugi visinski logor je postavljen na visini od 6500 metara. Tog poslepodneva ja bilo nesnosno vruce u satoru. Termomer pokazuje trideseti podeok, da bi vec u suton temperatura bila ispod petnaestog podeoka ispod nule. Oko 3 sata posle ponoci 27. aprila po zvezdanoj noci napustaju sator. Kraj grebena se jasno nazire, ali kolicina kiseonika u vazduhu i srce diktiraju lagan i odmeren korak. U stvari, par koraka i predah, pa opet tako. Ostar greben koji se strmo spusta sa obe strane Baruncea je poslednja prepreka do vrha. Nema vise trke sa prirodom, vrh Baruncea je u 13,00 h pod nogama Vojvodjanske Himalajske ekspedicije. Na vrhu stoje Andor Luhovic (21), Goran Ferlan (40) i Serpa Prem Lakpa (36).
    U prolece 2002. godine ni jedna ekspedicija nije uspela da zakoraci na vrh Barunca, a jesen 2002. je bila nesto uspesnija. Do vrha su stigle francuska i ruska ekspedicija. Do sada na vrhu Baruncea niko sa Balkana nije bio. U stvari, od tri dosadasnje Himalajske ekspedicije iz Srbije (1991.-Anapurna 4) i Crne gore (1996-Mont Everest), ovo je prva uspesna ekspedicija. Silazak je vise licio na slalom nego na hodanje. Goran istog dana zuri do baznog kampa da izvesti o uspehu. U susret Andoru i Premu koji su ostali jos jednu noc na planini krecu nosaci. Poslepodne 28.4.2003. smo svi na okupu u baznom kampu. Prebrojavamo prste na nogama, na rukama. Svi delovi tela su tu, svi smo zdravi. Posle dvanaest dana provedenih u baznom kampu polako nestajemo medju stenjem i stalagmitima od leda koje je prekrivalo dolinu Hinskog jezera (5214 m). Raspolozenje je lose, idemo kroz mokar sneg i puno se propada. Nasi hladni pogledi bili su uprti ka prevoju Ampulapce (5845 metara) koji se nalazi na kraju doline i koji se uzdizao visoko iznad nas. Pogled se gubio na ledenim padinama plavoga (najtvrdjega) leda koji je delovao kao pucina nemirnog mora. U podnozju prevoja uvukli smo se u nase satore i do jutra nismo ni nos promolili napolje, jer nam to nije dozvoljavao sneg koji je neprestano padao. Sutra put nas vodi preko kamenja koje se kotrlja pod nasim nogama i koje je pokriveno snegom. Pokret ruke i pomeranje zimara po uzetu koje smo pruzili po steni, jedan ili dva koraka po izbocinama stenja, pa predah. Do vrha prevoja nam se isprecila ledena ploca i snezna padina. Primecujemo tek sada, kada smo stigli u njihovu ravan, koliko su visoki ledeni slapovi plavoga leda. Udarci dereza odzvanjaju o led, kao da hodas po kamenju, dok je sneg isuvise mekan. Pod teretom nasih transportnih vreca nosaci su upadali do pola butina u sneg. Osetili smo olaksanje, stajali smo na uzanom grebenu koji je bio sirok svega par stopa. Naravno, pogled nam je prvo otisao niz liticu, strmu i surovu, u dolinu gde pokusavamo da dokucimo njen kraj i da razaznamo nas dalji put. Kraj doline nalazi se 700 metara nize, ali oblaci i magla su ih sakrili od nasih pogleda. Osecali smo se sigurno na uzetu koje je visilo o klinovima koje smo teskom mukom zakucali u tvrdo stenje. Stenje je posle pedeset metara spustanja zamenio sneg. Pod teretom na uzetu klinovi u omeksalom snegu hoce da iskoce. Spustanje se oduzilo, metri se nizu sasvim polako. U suton smo dosli do kraja uzeta. Dve kamene police dimenzija tri puta tri metra iznad strmog odseka delovale su nam idealno za postavljanje satora. Kada smo ih postavili obmotali smo ih uzetom, kao kakvom paukovom mrezom i privezali za klinove na stenju koje nadvisuje nase satore. Posle par gutljaja otopljenog snega, a pogotovu posle tople supe, telom se sirio cudan osecaj zadovoljstva. Kako je coveku u planini potrebno malo da bude zadovoljan! Ujutro krecemo u pravcu doline oslanjajuci se jednom rukom o sneg, dok smo drugom lelujali i odrzavali ravnotezu. Nas nosac Daua, koji je celim putem nosio teret od preko 50 kilograma, u jednom momentu skinuo je transportnu vrecu sa ledja i poceo da je vuce za sobom. Pustio je korak po ledenoj pokorici kroz koju je propadao u sneg i krenuo poput skijasa dole u dolinu. I mi ostali smo sledili njegov primer i tako da smo za dva sata sisli dole u dolinu na 5216 metara. Oko jezera je kao u kosnici, mnostvo ljudi talasalo je oko obale jezerceta.
    Nas put nastavljamo pored jezera Imja iz kojeg izvire reka Imja Kola, i cije cemo mi korito i dolinu pratiti do njenog usca u reku Dud Kosi. Put nas vodi do poslednjeg mesta u dolini Cukunga na visini od 4743 metra. Dalje prolazimo kroz sela Bibre, Dingboce i dolazimo do mesta Tsuro Og na 4135 metara. Ovde se nasa staza ukrsta sa stazom koja dolazi od baznog kampa Everesta. Predeli postaju pitomiji sa vise drveca i trave. Dalje se redjaju sela Pangboca, Tengboce, gde se nalazi najveci manastir u Kumbu regionu, da bi u suton stigli u Namce Bazar. Naselje je puno raznoraznih prodavnica, lodzeva za prenociste i internet kafea. Civilizacijske tekovine urbanih sredina veoma brzo osvajaju ovo mesto na 3440 metara nadmorske visine.
    Ujutru napustamo Namce Bazar i krecemo ka nasem cilju Lukli do koje ima 8 sati hoda. Idemo sirokom stazom kroz gustu cetinarsku sumu do doline reke Dud Kosi. Na jednom od bezbroj zavoja ugledali smo najvisu planinu na svetu, Everest. Sakriven je krosnjama drveca i visokim planinskim lancima. Samo svojom vrsnom piramidom izviruje. Od Cuplunga napustamo korito reke Dud Kosi i penjemo se do proplanka gde se nalazi selo Lukla cije krovove kuca naziremo iznad krosnji drveca. Iz Lukle avionom 4.5.2003. letimo do Katmandua, da bi Katmandu napustili 9.5.2003. godine