|
Autor :Iso Planić  Sedmočlana ekspedicija Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine boravila je od 28.03. do 06.06.2005. u Nepalu i Kini. Cilj ekspedicije je bio uspon na najviši vrh sveta Mont Everest visok 8848 metara severnim normalnim putem. Ovo je moja priča o danima u kojima je izvršen završni uspon, od isturenog baznog logora (ABC) na 6400 metara do vrha i nazad.
Na uspon na vrh krenuli smo, nakon 43 dana boravka u Isturenom baznom logoru ( ABC), prepodne 26.05.2005. sa namerom da na vrhu budemo 29.05. Pre toga smo dva puta donosili odluku o napadu na vrh i dva puta odustajali. Prvi datum bio je 14.05. a drugi 21.05. U oba slučaja vremenska prognoza nije bila, prema našem mišljenju, povoljna. Konačnu odluku doneli smo 25. 05. U stvari, vremenska prognoza koju smo tada svakodnevno dobijali od uredništva sajta Ewerest News ukazivala je na to da vreme na usponu u predviđenom periodu neće biti bolje nego što je bilo oko 21.05. kada smo po drugi put odustali. Međutim , nama je bilo dosta čekanja, previše vremena smo proveli na velikoj visini, dva puta smo odustajali, a i vize su nam gotovo istekle. Svima u baznom logoru je bilo jasno da je ovo teška godina i da se, možda, bolja prilika neće ni ukazati. Toga dana smo uglavnom raspravljali da li je bolje na vrh napadati 29. ili 30.05. Prognoza je bila povoljnija za 30., ali je postojao jedan problem: veliki broj onih koji čekaju povoljan trenutak i usko grlo uspona, takozvana Druga stepenica. Druga stepenica je vertikala od 25 metara na skoro 8600 metara visine sa fiksiranim aluminijumskim merdevinama od 5 metara na najtežem mestu. Za savladavanje ovog mesta penjaču treba oko 20 minuta, ne može se ići u grupi niti se mimoilaziti sa onima koji se spuštaju. Lako je izračunati da je broj penjača koji u jednom danu mogu izaći na Everest sa severa ponajviše zbog ovog detalja ograničen. Dešavalo se da penjači odustaju od uspona na vrh zbog predugog čekanja u podnožju stepenice, pošto se ona penje noću pa je veoma hladno dok se čeka na red. Osim toga rezerve kiseonika su naravno ograničene. Vremena i para za ponovni uspon nismo imali, zato nismo ni hteli da rizikujemo da nas banalni razlog kao što je gužva na Drugoj stepenici spreči u penjanju. Tako smo se opredelili za 29.05.u nadi da će zbog manje povoljne prognoze i jačeg vetra druge ekspedicije na vrh krenuti dan iza nas. Uglavnom je tako i bilo, ja sam vrh penjao istovremeno sa Norveškom ekspedicijom i još nekoliko pojedinaca. Noću 29.05. na vrh je, uključujući šerpase krenulo ne više od 15 penjača. Spakovali smo rančeve i ranije krenuli na spavanje. Satelitski telefon nismo to veče uključili, nismo hteli da javljamo u domovinu o polasku, mislili smo da je bolje da našima kod kuće priuštimo još jednu mirnu noć.
Na vrh su krenuli: Goran Ferlan, vođa uspona, Andor Luhović, Hoselito Bite i Iso Planić. U Isturenom baznom logoru (ABC) uspon je pratio Milivoj Erdeljan, a šef ekspedicije Miodrag Jovović je u to vreme boravio u Baznom logoru (BC) na 5000 metara. Momić Duško se još polovinom aprila iz zdravstvenih razloga vratio u Srbiju.
Iznad ABC smo imali još tri kampa: C1, C2 i C3. Između ABC i C1 držali smo opremu za kretanje po ledu i to mesto smo zvali depo. Niže od ABC na 5000 metara nalazi se Bazni logor (BC) , a između BC i ABC postoji zbog velikog rastojanja (oko 25 km) međukamp. Neke ekspedicije, uglavnom komercijalne i ženske postavljaju četiri logora između ABC i vrha, a mi smo se odlučili da naše kampove postavimo na 7050 m (C1 severnom sedlu), zatim na 7800 m (C2) i na 8300 (C3). Prvobitni plan da drugi logor postavimo na 7500 metara, a treći na 7900 m izmenili smo jer je na 7500 metara vetar toliko jak da se nikakav logor duže vreme tu ne može zadržati. Trojica šerpasa koje smo unajmili su tokom našeg dugog boravka u ABC postavili dva šatora u C1, dok su u C2 i C3 samo izneli opremu (i šatore) i pokrili ih kamenjem da ih vetar ne odnese. Tokom aklimatizacionih tura mi smo našu opremu za uspon izneli u C1 i tamo ostavili u šatoru.
Aklimatizaciju smo za vreme boravka u ABC obavljali aktivno, gotovo svakodnevno, naročito Goran i ja. Ustaljena tura nam je bila prema depou i nazad. U C1 smo prvi put išla sva četvorica, tamo smo prenoćili i vratili se nazad u ABC. Drugi put smo išli Andor Hoselito i ja. Tada smo prenoćili u C1, a sutra dan smo Andor i ja krenuli ka C2 dok se Hoselito vratio u ABC. Ja sam dospeo do 7400, Andor do 7300 pa smo se istog dana vratili u ABC.
Od ABC do depoa najlakši ''put'' vodi ivicom lednika Istočni Rongbuk. Penjači se kreću blago nagnutim i zatalasanim predelom sačinjenim od morenskog materijala koji pokriva obod lednika. Za kretanje po ovom terenu sačinjenom od izdrobljenog stenja nije potrebno imati dereze i cepin, zato se ova oprema, pa čak i višeslojne cipele, ostavlja u depou. Do depoa se dolazi za manje od sata pešačenja. Zatim se stupa na lednik koji je u početku manje-više ravan , pa prvih pola sata hoda nema većih problema, osim što se mora paziti na pukotine u ledu. Zatim na red dolazi veoma strm uspon u ledu do severnog sedla i kampa C1. Ledena padina nagnuta je oko 70 stepeni, a na nekoliko mesta je potpuno vertikalna. Na dva mesta su preko pukotina postavljene aluminijumske merdevine. Visina vertikale je oko 400 metara. Na celoj njenoj dužini je postavljeno fiksno uže, kao i na ostalom delu uspona sve do kraja druge stepenice (8600 m). Uže su postavili , prema prethodnom dogovoru šefova ekspedicija, šerpasi iz raznih ekipa. Uže je postavljeno i na onim deonicama gde nije naročito strmo, zbog vetra i slabe vidljivosti kada naiđe nevreme.
Iz ABC smo krenuli oko 11 sati 26.05., a u C1 smo Goran i ja stigli za nešto više od 4 sata. Andor i Hoselito su stigli uskoro za nama i odmah smo svi počeli sa onim što u planini oduzima najviše vremena : topljenjem vode. Šerpasi su se smestili u prazne šatore drugih ekspedicija, a u šatorima smo se podelili tako da su u jednom šatoru spavali Andor i Hoselito,a u drugom Goran i ja. Tog dana vreme je bilo sunčano i sa umerenim vetrom. Sutradan je vetar pojačao. Iz C2 smo krenuli oko 10 sati, do C2 nam je trebalo , kako kome, oko 6 do 8 sati penjanja. Uz put sam hteo snimati kamerom koju sam nosio. Prilikom snimanja jednog dužeg kadra prsti su mi se toliko pothladili i ukočili da više nisam mogao sam vratiti rukavice na ruke. kasnije, te večeri se u šatorima nismo međusobno dobro čuli od buke koju su stvarali šatori koji se tresu na vetru. Srećom su šerpasi preko šatora stavili mrežu, inače...
Kiseonik se na severnoj strani Everesta obično koristi od 7900 metara. Naravno da ima onih koji ga koriste od 8300 ili ga uopšte i ne koriste. Takvi su ipak retki, a i njihova uspešnost je statistički vrlo niska. Mi smo kiseonik počeli da koristimo od C1, dakle od 7050 metara, iako sam na aklimatizacionoj turi do 7400 išao bez kiseonika i tada se osećao dobro. Pre svega smo na ovoj visini hteli da isprobamo naš (ruski) sistem. Andor je prilikom prošlogodišnjeg uspona na Šišapangmu imao problema sa sistemom, a i moja maska nije funkcionisala najbolje. Sada je bila prilika da se maske i ventili na vreme podese. A kiseonika smo imali dovoljno jer je Dule Momić u međuvremenu otišao kući.
Od C1 do C2 visinska razlika iznosi oko 750 metara. Do 7500 m nagib je relativno umeren, tek na pojedinim mestima dostiže oko 60 stepeni. To je grebenska tura po tvrdom snegu u kojeg cipela ne upada, a dereze dobro drže. Da nije bilo vetra koji primorava na saginjanje ovaj uspon nebi predstavljao problem. Od 7500 do 7800 i šatora dereze nisu više bile potrebne, penjali smo se po suvoj steni. Teren je nagnut oko 60 stepeni, ali uspon nije preterano složen jer se može ići u serpentinama kao po stepeništu uz upotrebu ruku , bez cepina. U C2 sam stigao sa šerpasom Davom oko 2 sata pre ostalih i smestio sam se u neki prazan šator. Dok je šerpasi postavljali šatore ja sam prešao na uobičajeni posao oko topljenja vode. Kada su momci stigli opet smo se smestili kao u C1: Andor i Hoselito u jedan šator, Goran i ja u drugi dok su se šerpasi smestili u tuđ prazan šator. Te večeri sam se osećao prilično dobro, u svakom slučaju sam bio i prilično gladan: uspeo sam da pojedem mesni narezak i gotovo jelo, uz put i nešto slatkiša dok je Goran kao i u C1 večerao tunjevinu iz konzerve. Posle toga, kao i pre obroka pojeli smo supu i onda se uvukli u vreće. Nisam mnogo toga skinuo sa sebe pre nego što sam legao, valjda mi zato i nije bilo hladno. U ostalom niko od nas se nije ni u C1 ni u C2 žalio na vreće za spavanje. U C3 vreće nismo ni imali. Nakon veoma vetrovite noći u kojoj smo slabo spavali krenuli smo dalje u vis.
Ujutro opet ista procedura: topiti led, praviti čaj i supu, slab doručak posle obilne večere: semenke i slatkiši, suvo grožđe i sl. Polazak je valjda najteži,ovo važi za sve logore. kao usporen film lagano oblačim na sebe perje , punim ranac, navlačim pojas, proveravam da li je sve što treba na njemu, obuvam sve svoje cipele, montiram dereze, tražim cepin, stavljam bocu u ranac, podešavam ventil, ranac na leđa, masku na lice... Procedura u kojoj ne smem zaboraviti ništa, a sve mi teško pada. Kada zategnem ranac i stavim karabiner na fiksno uže, krenem uz strmo i visoko brdo više ranac ne skidam, osim ako ne moram. Strmo je suviše, mesta za okretanje najčešće nema, padina ispod mene se meri kilometrima, rukavice mi se ne skidaju (stalo mi je do mojih prstiju), a sistem za kiseonik sa crevom i ventilom je osetljiv. Osim toga, maska i naočare mi sužavaju vidno polje pa glavu moram okretati kao sova ako želim videti nešto što nije ispred mene. Zato je dobro imati nekog uz sebe, da ti dohvati iz ranca ono što ti treba (najčešće termos).
Iz C2 prema C3 se i dalje penje strmim kamenjarem , grebenom sa koga je vetar oduvao sneg. Na 7900 se skreće u desno, prema gore i stranom. Tu se ponovo stavljaju dereze. Smenjuje se tvrdi sneg, led i kamen. Takvi uslovi vladaju sve do vrha, pa se dereze više ne mogu skidati, osim toga na toj visini skidanje i stavljanje dereze je već veoma otežano. Nagib je veći od 45 stepeni jedino pred samim logorom C3, ali na ovoj visini je već svaka strmina naporna za uspon. U C3 smo šerpa Dava Gel , Goran i ja stigli oko 16 časova, a ostali za nama oko dva sata. Goran i ja smo oko četvrt sata sedeli i snimali predeo, a zatim smo se na Davin predlog uvukli u neki prazan šator da bi se sklonili od vetra i odmorili za uspon. Kasnije smo prešli u drugi šator, dok su Andor i Hose bili smešteni posebno.
U C3 smo došli sa namerom da se smestimo u dva šatora, da tu provedemo nekoliko sati do ponoći kada smo želeli da krenemo na vrh. Ideja je bila da se krene pre drugih, da bi izbegli čekanje na red na Drugoj stepenici. Nismo poneli vreće za spavanje, smatrali smo da su naše perjane jakne i kombinezon dovoljna zaštita od hladnoće. Trebalo je da se što brže smestimo u šatore da bi se odmorili i spremili dovoljno toplih napitaka. Nije baš sve ispalo kako smo planirali.
Sve do 19 časova nismo imali gorionik, taj deo opreme je nosio šerpa koji je zbog velikog tereta kasnio. Pošto nismo na vreme počeli da topimo led, za uspon nismo imali dovoljno vode. Nas trojica koji smo išli do vrha zajedno smo imali dva termosa od 0,7 i jedan poluprazan termos od jedne litre. Premalo.
U međuvremenu je Davi prilikom pokušaja da raširi naš šator isti odleteo iz ruke pod naletom vetra. Šerpasi koji su nam trebali doneti deo opreme (deo je bio tu od ranije) bili su premoreni i kada su se konačno pojavili, nisu bili u stanju ništa drugo da učine osim da se uvuku u šator i odmaraju čekajući uspon. To svakako važi za Kamija koga sam smatrao izuzetno snažnim i sposobnim. U stvari ja nisam tada ni shvatao koliko je on iscrpljen, kada je on stigao u C3 ja sam sedeo u šatoru sa Goranom i bavio se sobom. Ćutljivi i vredni Kami se nikada, pa ni ovaj put nije žalio, ali ovaj put nije ni uradio ono što smo od njega očekivali: da brine o kuvanju vode za Andora i Hoselita. Na trećeg šerpu, Tembu, svakako nismo previše računali, on je ionako izjavio da ne može na vrh. Ali je i sa njim unapred dogovoreno da će u C3 kampu biti od koristi. Njegov drugi zadatak je bio da kiseonik za penjače iznese do druge stepenice. U C3 se ponašao kao da ima vremena na pretek, verovatno zbog umora. Dava je jedini bio priseban i sposoban da nešto konkretno za nas i učini, mada je i njega Goran morao da podstiče na akciju. Pred sam polazak , oko ponoći smo od Dave doznali da Andor neće krenuti na vrh , posle mi je Andor rekao da je to zbog promrzlih nogu. Hoselito je oko ponoći, kada je Dava objavio da je vreme za polazak iz svog šatora javio da kod njega nema šerpasa, da nema gorionik ni vode za uspon osim jedne litre koju je doneo sa sobom od dole. Sa tom jednom litrom i Tembom je kasnije krenuo ka vrhu. Pokazalo se da mu je to nedovoljno, te se kasnije sa 8500 vratio nazad.
Pošli smo iza ponoći, pre toga sam oko pola sata sedeo pred šatorom prvo montirajući dereze, a zatim čekajući da se spreme i ostali. Išlo je dosta sporo, uostalom bili smo razmešteni u više šatora. Na časovnik više posle ponoći nisam gledao, bilo je verovatno bliže jedan po kineskom vremenu kada smo konačno krenuli.
Prvi je pred nama krenuo Kami, za njim me je uputio Dava koji je iz C3 trebao da organizuje uspon prema uputstvima koje mu je dao šef ekspedicije. Zamnom su krenuli Dava i Goran i oko 15 minuta za njima Hoselito i Temba, mada sam mislio da krećemo svi zajedno. Iako je bilo vedro mrak je bio gušći nego što sam očekivao. Mesečine nije bilo, a snega na toj visini ima malo, pa se okolina jedva nazirala. Krenuo sam prilično brzo za Kamijem koji mi je pokazivao ''put'' i kada sam se prvi put okrenuo iza sebe sam ugledo nekoliko čeonih lampi. Znao sam da se i Norvežani spremaju na uspon, ali sada već nisam raspoznavao čija su to svetla. Već blizu samog grebena sam primetio da mi se najbliže svetlo približava. Sledeće svetlo iza njega je bilo prilično udaljeno, pa sam zastao da pitam šta se dešava. kada je penjač prišao prepoznao sam Davu, to me nije iznenadilo, mislio sam da je on iza mene. Pitao sam gde je Goran, zašto ga je ostavio, a on mi je odgovorio da je Goran odustao od uspona zbog hladnih nogu.
Do grebena smo se penjali po terenu na kojem se smenjuju led, stari i tvrdi sneg, stena i sitan kamen. Fiksno uže je postavljeno čitavom dužinom, od C3 sve do iznad druge stepenice, tako da se ne može zalutati. Nagib smeri je oko 70 stepeni, mada ima nekoliko mesta gde je okomito, ili skoro okomito. To je takozvana Prva stepenica. Kada sam izašao na greben dočekao me je mesec koji je virio sa druge strane Everesta. Izašli smo iz relativne zavetrine i tu nas je vetar dočekao punom snagom kojom je duvao te noći. Kažu oko 50 km na sat, anemometar sa termometrom sam ostavio u C3, ali smo imali meteorološku prognozu. Po njoj je na vrhu trebalo da bude oko – 40 stepeni. Koliko je hladno shvatio sam po tome što mi se maska na licu stvrdnula kao kao kamen i na njoj se nahvatao led zbog disanja. Veći problem sam imao sa rukama. Navlačne rukavice, osim na samom početku uspona , nisam mogao da nosim na rukama.zbog gotovo neprekidne potrebe da koristim fiksno uže. Prilikom penjanja po steni morao sam se naslanjati i hvatati za ledeni kamen. Zbog ovoga smo često morali da pravimo kraće pauze, ne toliko zbog mene kojiko zbog Dave koji je svako malo zastajkivao i trljao ruke. Neverovatno je da nisam primetio da i Kami ima ovakvih problema. On je uglavnom išao napred i nije ni jednom inicirao pauzu. Stalno sam sa zavišću gledao u njegove tanke navlačne rukavice koje su mu visile sa ranca. Moje su bile suviše debele da bi ih nosio, a njegove su mi se činile idealnim. Ali on ih nije stavljao na ruke pa je i mene bilo prosto sramota da se samom sebi žalim na hladne prste. Kažem samom sebi, jer tokom uspona jedva da smo i koju reč razmenili, nije moglo zbog maske, vetra, otežanog disanja... Nakon prve stepenice moje navlačne rukavice sam dao Davi koji ih nije ni imao (!), on je nosio samo jednu zbog vetra,a kasnije sam primetio da više nema ni jednu. Vetar mu je otrgnuo obe.
Od prve do druge stepenice išli smo grebenom, uglavnom dovoljno širokom za kretanje jedne osobe. Lagano smo se kretali se po steni i tvrdom snegu, ponegde se malo spuštajući na severnu stranu pa zatim ponovo izlazeći na greben. Na ovoj deonici je najveći problem predstavljao vetar. Pred drugom stepenicom smo napravili pauzu od oko 15 minuta, možda i duže, zbog zamene boca sa kiseonikom i Davinih ruku koje je on uporno trljao nebi li pokrenuo cirkulaciju. Ja sam ruke gurnuo u džepove i mrdao prstima. Bocu sa kiseonikom smo u mom rancu promenili Kami ( koji je i nosio do tada moju drugu bocu) i ja. Kada je trebalo zameniti ventil Kami se spetljao i ja sam ventil uzeo od njega pa sam ga sam i zavrnuo. Odlično se sećam kako sam tada pomislio da je smotan, na pamet mi nije palo da ima probleme sa prstima. Ni pomislio nije da se požali, a što se mene tiče mogao je i da se vrati nazad. Dava, koji je takođe išao samnom bio je više nego dovoljan. Uostalom, od moje opreme kod njih je bio samo jedan termos od 0,7 litara, i boca sa kiseonikom koju mi je sada dao Kami. Ventil sam otvorio na dvojku, kao i do tada. Taj režim je uobičajen na ovom usponu. Istina je da su nas savetovali da na Drugoj stepenici odvrnemo ventil na četvorku, ali se toga nisam setio sve dok se nisam zadihao negde na sredini stene. Tada je već bilo kasno.
Drugu stepenicu kojom su nas plašili kao malu decu baba rogom prešao sam bez problema. Nismo morali nikog da čekamo, stena nije bila teža za penjanje od prethodnih, a kada bi se Everest po svim vetikalama mogao penjati po merdevinama, mnogo bi više nas završilo na vrhu. Izlaz iz merdevina je u desnu stranu po vertikalnoj steni oko dva metra. Ni to nije veći problem, postoji čitav snop starih užadi koje sam uhvatio, zatim je tu jedan klin , i posle dobrog raskoraka u dva poteza sam bio iznad stepenice. dalje nije bilo fiksnog užeta.
Greben je dalje širi i zaista ne treba osiguranje. Ne može se pogrešiti, levo i desno su strme, a zatim i okomite padine koje se , čini se,spuštaju sve do mora. Ubrzo zatim stigli smo do treće stepenice. Stena grebena tu se diže u kratkim skokovima pod uglom od oko 50 stepeni, a na manjim deonicama nagib je i veći.. Nije veliki nagib, ali je svaki skok mala vertikala za sebe pa se ruke moraju koristiti. Meni je ovaj uspon pao teže od uspona na drugoj stepenici, valjda zato što sam već osećao umor i za njega nisam bio psihički pripremljen.
Mislim da sam ovde prvi put osetio da imam probleme sa maskom, kesa sa kiseonikom postakla je naduvana i tvrda. Na ventilu u masci koji u masku propušta kiseonik prilikom udisaja nahvatalo se toliko leda da kiseonik više nije mogao nesmetano da prolazi. Kesa se naduvala i ja sam nadalje, do vrha, pa i delom puta prema dole, morao pri svakom udisaju da stiskam platnenu kesu da bi kiseonik, bar donekle ušao u masku. Sada , kada razmislim, trebao sam napraviti pauzu i probati da uklonim led. Tada , onako otupeo od visine, mislio sam da se led nahvatao unutar kese u cevi. Na tu ideju sam došao pošto sam led u kesi i na cevčici osećao pod prstima. Palo mi je na pamet da masku mogu skinuti sa lica i pročačkati ventil sa unutrašnje strane i verovatno bi se oslobodio mučenja. Međutim, uvrteo sam sebi u glavu da ako skinem masku sa lica i ne uspem da nađem gde je čep , rupa može da se sasvim zapuši i šta onda. Pred samim vrhom, kada mi je bilo stvarno već teško , zamolio sam Davu da mi odvrne ventil, ali kada to nije pomoglo, da ne bih kasnije ostao bez kiseonika, ventil smo vratili na dva.
Nakon treće stepenice pod vrhom sledi padina pokrivena tvrdim snegom koja se pod uglom od oko 70 stepeni penje do pod vrh. Tu je razapeto fiksno uže , otprilike tri rastežeja. U podnožju padine koja se vidi i iz ABC , na kamenju koje viri iz snega ugledao sam telo Marka , našeg druga iz Slovenije koji je tu poginuo 21.05. pri silasku. Na neki način sam odmah znao da je to on, čim sam ga u mraku ugledao onako krupnog sa raširenim rukama kako leži na leđima. Nalazio se uz samo fiksno uže i nisam mogao a da ga ne pogledam iz blizine. Unakaženo lice me je gledalo od dole dok sam ga obilazio. Verovatno se stumbao niz padinu i glavom udario o stenu. Tu je ostao, dok ga , kao i druge, ne oduva vetar ili ne pokrije sneg i led.
 Na gornjoj ivici strme snežne padine, skreće se desno i obišli smo prvi vrh . To nije najviši vrh, glavni je iz te pozicije još uvek sakriven od pogleda. Po izohipsi, priljubljeni uz stenu ispod koje je ambis dubok skoro tri kilometra obišli smo prvi vrh i po jednoj kraćoj vertikali od oko 20 metara , po steni se popeli do ispod drugog predvrha. Tu opet počinje sneg, vrlo tvrd. Na drugi predvrh se penje po njemu nekih tridesetak daljinskih metara blagog uspona. Odatle se vidi glavni vrh i kineski tripol. Malo se siđe, pa zatim blago i sve strmije do glavnog vrha, neko kao ja za 20-tak minuta, a neko kao Norvežani koji su me stigli za kraće vreme. Za čas se na vrhu stvorila gužva, Norvežani i njihovi šerpasi i nas trojica.
Sa prvim sunčevim zracima pravio sam poslednje korake prema tripolu koji se nalazi na samom vrhu. Pogledom sam obuhvatio prostranstvo ispod i oko sebe, planine koji se prestiru u nedogled. Sve one vrhove koje sam nedeljama gledao od dole iz baznih kampova sada sam gledao sa visine i jedva sam ih prepoznavao. Seo sam i skinuo naočare. Škiljeći oko sebe pokušao sam da zapamtim što više toga, ali su me hladnoća i vetar primorali da odustanem od namere. Ipak nije ovo Fruška pa da s izležavam na vrhu.
 Uzeo sam radio stanicu i javio se Milivoju. Bilo je 8 i 10 po kineskom vremenu. Njega sam od vetra jedva čuo, ali sam mu već izdeklamovao ono šta sam naumio. Zatim sam prešao na fotografisanje. Davin foto aparat za jednokratnu upotrebu je odradio posao, kameru sam na Davino i Goranovo insistiranje ostavio dole u C3. Svi smo bili mišljenja da zbog hladnoće gore neće raditi. Dok mi je Dava pomagao oko fotografisanja, Kami je sve vreme mirno sedeo, bilo mu je očigledno teško. Ali se nije žalio, a za njegove promrzle prste sam saznao tek u baznom logoru, tada smo i foto aparatom snimili promrzline zbog kojih je možda izgubio kažiprst. Kažem možda jer se amputacije rade tek nekoliko nedelja nakon dobijajnja promrzlina takvog karaktera, ako se lečenje pokaže kao bezuspešno.
Sa vrha smo na dole krenuli nakon oko 15 minuta boravka na njemu. Nisam se ni osvrnuo, počeo sam da razmišljam o povratku i mučio sam se sa naočarima koje su se stalno mrznule. Ovo je preraslo u ozbiljan problem, moje ''Cebe'' naočare su se, kad kod bi ih namestio delimično preko maske ( a mora tako da bi se videlo kuda se gazi) ledile i ja ne bi ništa video kroz njih. Morao sam ih skidati, ali sam se plašio snežnog slepila. da bi ogrebao led trebalo je skinuti i osnovne rukavice. To je bio opet problem zbog hladnoće, a i oduzimalo je snagu i vreme. Mogao sam da biram i da kombinujem između bauljanja nizbrdo ili čkiljenja i rizika od snežnog slepila. Koliko sam puta samo prokleo sebe zbog toga što sam rezervne naočare ostavio u C1!
Sustigao me je i umor, verovatno i nedostatak vode i povratak je išao relativno sporo, često sam zastajao da bi se odmarao, najčešće u hodu, ali sam povremeno i sedao. Postepeno, kako sam silazio i kako se sunce podizalo problem sa maskom je nestao, valjda zato što se temperatura podigla. Pre podne je bilo vedro, a vetar je oslabio tako da sam, naročito posle druge stepenice prvi put osetio da je sve u redu i da sam definitivno uspeo. Nakon druge stepenice Dava je otišao napred , bio je brži, a Kami i ja smo , prilično udaljeni jedan od drugog ali ipak uglavnom u vidnom polju lagano silazili. Kada smo , prvo ja, a zatim Kami stigli u C3 Dava je već pripremio termos soka. To okrepljenje mi je pomoglo da prikupim snagu i nastavim spust prema C2. Uostalom, Goran, Andor, Hose i Temba su već krenuli naniže i čak i da sam hteo ostati u C3 nije više bilo šatora ni opreme. Do C2 sam se sporo spuštao, a kada sam stigao do 7900 i mesta gde se skidaju dereze, napravio sam pauzu na suncu i u zavetrini. Prosto sam bio premoren, ali mi je i prijalo da sedim na suncu i u zavetrini. Tišina je bila potpuna, nije bilo nikoga u blizini tih skoro pola sata , moga sam da se opustim i uživam u pogledu.
U C2 sam stigao kasno popodne i sručio se u prazan šator. Nisam imao snage da radim oko vode čitav sat, dok nisam malo došao sebi i upalio primus. Šerpasi su u susednom šatoru spavali i tek na moje uporno dozivanje sam dobio obećanje da će Temba doći da mi skuva supu. Ali se to nije dogodilo u naredna dva sata, a dotle sam već završio sa jelom. Temba je došao nešto pre zalaska sunca, zahvalio sam mu se na pomoći , pokrio jaknom i zaspao. Probudio sam se nešto kasnije, noću, zbog hladnoće i uvukao se u vreću. Temba je čvrsto spavao u Goranovoj vreći. Moram da napomenem da mi je Goran u šatoru ostavio termos sa sokom i ta tečnost mi je puno značila.
 Sutra dan sam iz C2 krenuo rano, oko 9 sati. Do C1 sam sišao relativno brzo, malo su me usporavale brojne ekipe i pojedinci koji su se kretali uz jedino fiksno uže. dan je bio dobar za uspon, nije bilo vetra kao kada smo mi išli na toj deonici uzbrdo i tada sam mislio da su oni koji su tog dana išli uzbrdo pravi srećkovići. Kada je vreme povoljno penjanje na Everest bar ne izgleda preterano opasno. U C1 sam se zadržao oko jedan sat, u praznim šatorima sam našao još jednu litru vode koju mi je ostavio Goran. Za odmor je u šatoru bilo pretoplo, nisam mogao ni jesti i kada sam se malo odmorio krenuo sam u ABC. U Depou sam zatekao Andora kako sedi kraj našeg bureta izuven i luftira noge. Do ABC smo dalje išli zajedno. Povratak u ABC sam doživeo kao povratak kući.
|
2005. MONT EVEREST 
