Vojvodjanska ekspedicija : Srbija - Himalaji - IZVESTAJ EKSPEDICIJE SRBIJA K2 2008.

   Postojecoj opremi dodat je i GPS uredjaj Garmin Colorado 300. Uredjaj je nabavljen zbog potrebe za orijentacijom u slucaju oblacnog vremena iznad kampa 3.
   Komplet lekova i medicinske opreme pripremljen je u saradnji sa strucnjacima ustanove Apoteka Subotica, a na bazi dosadasnjih iskustava i obuhvatio je potrebne lekove i opremu za clanove ekspedicije, pomocno osoblje u baznom kampu i nosace tokom trekinga.
   Postojeca ekspediciona oprema koja je koriscena tokom prethodnih ekspedicija obnovljena je sa novim vrecama za spavanje, cepinima i drugom specificnom opremom koja je bila potrebna za ovaj uspon. Ekspedicija je raspolagala sa 9 satora firme NORD FACE i jednim firme RP sto je dovoljan broj s obzirom na broj visinskih kampova (cetiri kampa i depo) Svaki clan ekspedicije je raspolagao sa dve vrece za spavanje u visinskim kampovima i jednom u baznom logoru, takodje i sa jednim podmetacem u baznom logoru i jednim podmetacem za visinske kampove. Perjane jakne i pantalone za zavrsni uspon imao je na raspolaganju svaki clan ekspedicije. Ekspedicija je raspolagala i sa 1700 metara fiksnih uzadi, od cega je na planinu postavljeno oko 1400 metara.
   Ishrana u visinskim kampovima se tokom ove ekspedicije bazirala na dehidriranoj hrani, energetskim gelovima i napitcima nabavljenim u Madjarskoj.
Osim kondicionih priprema koje su vrsene u Subotici, Beogradu, Vrbasu i Novom Sadu clanovi ekspedicije su se tokom 2008. godine pripremali i na Kamenoj gori, Ovcarsko-kablarskoj klisuri, Komovima, Kopaoniku i Fruskoj gori.

   Iz Beograda je 02.06.2008. krenula ekspedicija u sastavu :Milivoj Erdeljan-vodja ekspedicije i clanovi Iso Planic-vodja uspona, Predrag Zagorac, Dren Mandic i pocetkom jula im se u baznom kampu pridruzio Miodrag Jovovic. Cilj je bio vrh Karakoruma K2 visok 8611m - drugi po visini na svetu i svakako najveci alpinisticki izazov za klasicne ekspedicije. Znali smo da ce biti dugo i naporno i da ce trebati svako iskustvo koje smo stekli u prethodnih 5 ekspedicija u Himalajima i Karakorumu.
   Bazni kamp smo oformili 18.06. na 5.020 metara n.v. i posle nekoliko sneznih dana 21.08. krenuli smo u planinu. Depo smo postavili na 5.250 m i odmah istog dana nastavili gore prema C1. Kao prvi koji su u ovoj godini krenuli u planinu Abrucijevim grebenom, postavili smo, visinski nosaci i clanovi ekspedicije, fiksno uze do visine od 5.600 m . U ovome su ucestvovali i Pedja i Iso i po tome su jedni od retkih stranaca koji su vodili (postavljali fiksno uze). Kasnije su fiksno uze uglavnom postavljali serpasi i visinski nosaci iz Pakistana.
   Pre finalnog pokusaja uspona na vrh u planinu smo Abrucijevim grebenom penjali jos cetiri puta: Drugi put do C1 (6.050 m),tamo prespavali i vratili se nazad, zatim sledeci put do C1 (spavali) pa do C2 (6.780 m) gde smo spavali pa se vratili u BC, onda do C3 i dole (spavali u C1 i dve noci u C2, dodirnuli C3), pa jednom direktno u C2, tamo prespavali i vratili se dole. Pre zavrsnog uspona u C1 smo proveli tri, a u C2 cetiri noci. Prema kampu tri smo isli dva puta, jednom smo stigli do 7.000 m, a drugi put do 7.350 (C3).
   Tokom dugog boravka u baznom kampu kondiciju smo odrzavali vezbama, setnjom (do baznog kampa Broud Pika, Depoa i Memorijala), usponom do Poljskog baznog kampa na Poljskoj ruti i penjanjem po okomitim odsecima lednika Godvin Ostin. Ovo poslednje smo radili sa namerom da se pripremimo za penjanje teskih detalja koji nas ocekuju i da se pripremimo da , ako bude potrebno, u Botelneku mozemo voditi ili penjati solo, bez fiksnog uzeta.
   Zajedno sa korejanskom ekspedicijom postavili smo tri kilometra fiksnog uzeta do kampa 3 koji se nalazi na visini od 7.347 m. Odrzano je vise sastanaka u baznom kampu sa ostalim ekspedicijama (Holandska, Italijanska, Norveska, Francuska, Koreanska, Americka i Singapurska) i dogovoreno je da se na zavrsni uspon i osiguranje Botelneka, radi zajedno i da ucestvuju sve ekspedicije po tacno definisanom sporazumu koje su sve ekspedicije potpisale.
   Prilika za uspon, u smislu vremenske prognoze se ukazala u periodu od 28.07. do 03.08. Prethodno su, uz aklimatizaciju, opremnjena i tri od potrebnih cetiri visinska kampa. Ostalo je da se postavi kamp 4 na visini od oko 7.800 m i da se ceka vreme za zavrsni uspon. U saradnji sa ostalim ekpsedicijama: korejanskom, holandskom, americkom, italijanskom i mesovitom francusko-americkom je dogovrena saradnja na usponu u smislu postavljanja uzadi i ostalog osiguranja.
   Dren, Pedja i Iso su krenuli na uspon 27.07. po nesto losijem vremenu sa namerom da se sto pre postavi kamp 4 i ceka prilika za polazak na vrh. U C1 ih je cekalo prvo iznenadjenje: sator je zbog polomljenih sipki bio neupotrebljiv za spavanje. Na srecu je jedan od susednih satora bio prazan pa smo ga iskoristili za tu noc. U C2 smo morali ostati dve noci zbog jakog vetra koji nije dozvolio dalji uspon ka C3. Tokom drugog dana boravka u C2 jedan od nasih visinskih nosaca, Sahin se ozbiljno razboleo i poceo da povraca krv. Sledeceg dana ujutro smo ga uz pomoc iz baznog kampa poslali dole i zatim nastavili ka C3. Po dolasku u C3 smo ustanovili da su preostala dva visinska nosaca zaboravila hranu u C2, i da cemo naredne dane provesti u planini bez jela. Ipak smo uspeli u rancevima pronaci po neki slatkis i supu i od drugih ekspedicija pozajmiti po neku namirnicu. Do kraja i silaska nismo imali da biramo, ali nismo bili ni previse gladni. U C4 smo stigli narednog dana. Prilikom sirenja satora je zbog jakog vetra doslo do nezgode, polomila nam se jedna sipka. Ta sitnica nam je oduzela oko sat vremena: sipku smo morali bandazirati, a futrolu na satoru u koju ona ulazi raseci da bi mogli postaviti sator. Nesto kasnije u satoru nas drugi visinski nosac Mahmed je izjavio da se ne oseca dobro i da ga boli glava. Dali smo mu brufen i pokusali da ovom problemu ne pridajemo veliki znacaj. Kasnije smo se dogovorili medju sobom da je dovoljno da Mahmed iznese dve boce sa kiseonikom do mesta gde cemo boce menjati i da se nakom toga, ako se ne bude osecao dobro, moze vratiti nazad. Mozemo zakljuciti da je uspon do C4 protekao uz manje probleme koji su gotovo uobicajeni na ovakvim ekspedicijama.
   Svi nasi penjaci su bez ikakvih zdravstvenih problema dosli do ovog kampa i bili su u svakom smislu spremni za uspon. Prema misljenju visinskih nosaca i clanova drugih ekspedicija nas tim je spadao u najspremnije i najsposobnije i mi smo verovali da cemo, ako vreme i uslovi dozvole, sigurno popeti vrh.. Bilo je dovoljno boca sa kiseonikom i ostale opreme. Svaki penjac je na raspolaganju imao dve boce od 5 kg i ruski sistem sa kiseonikom od C4.
   Uslovi za zavrsni uspon 01.08. ujutro su bili dobri jer je nebo bilo bez oblaka i sa vrlo malo vetra i podnosljivom temperaturom . Vetar je prestao da duva nakon uspona svih ekipa na kamp 3 u noci izmedju 30. i 31. 07.
   Na uspon se krenulo u 1.30, 01. 08. 2008. kada je krenula prva ekipa za postavljanje osiguranja. Posto je Husein jedan od retkih koji je poznavao smer kretanja krenuo je sa prvom grupom u kojoj su uglavnom bili serpasi. Dren, Pedja i Iso su sa Mahmedom ka vrhu krenuli posle 3 i 30 ujutro. Smatrali smo da smo brzi od proseka grupe i da cemo grupu stici te da nije potrebno da se nasi penjaci krecu sporim tempom sto nosi rizik dobijanja promrzlina. Nasi visinski nosaci su nas, posto imaju iskustva, ubedjivali da mi do vrha mozemo stici za oko 6 sati. Ispalo je da smo kolonu penjaca koja je isla za serpasima koji su postavljali fiksnu uzad sustigli posle oko dva sata uspona, pred Botelnekom. Zatim je napredovanje nastavljeno veoma polako. Glavni uzrok je to sto je postavljanje fiksnog uzeta zapocelo prerano, na relativno blagoj padini koja prethodi Botelneku. Na taj nacin je potroseno vreme, ali i fiksno uze. Desilo se to da je u Botelneku ponestalo uzeta, pa su penjaci sa kraja kolone morali skidati vec postavljenu uzad na blazim deonicama i prenositi je napred. Uzrok sporog napredovanja je bio i tvrdi led. Uzrok tome je mozda to sto je nekoliko prethodnih dana duvao jak vetar koji je oduvao rastresiti sneg, pa je na nekim mestima ostao samo veoma tvrd plavi led.
Veliki broj penjaca je tog dana krenuo ka vrhu, negde oko 30. Guzva je nastala pre svega jer je veliki broj ekspedicija iskoristio taj jedan, mozda i jedini povoljan dan u sezoni. Ali treba reci da su se mnoge ekspedicije jos u baznom kampu podelile u dve grupe u zelji da uspon izvrse u dva dana i tako izbegnu stvaranje guzve. Spajanje mnogih grupa je nastalo u C2 kada je nasa, prva grupa, zastala dva dana u C2 zaustavljena zbog jakog vetra. Tada su se mnogi koji su zeleli ici dan za nama prikljucili prvoj grupi i napravili guzvu. Osim toga, osim ekspedicija koje su medjusobno komunicirale i imale neki dogovor, u baznom kampu je bilo mnogo pojedinaca koji su penjali samostalno, mimo dogovora, ali su koristili uzad, staze i povoljne okolnosti koje su za njih stvarale vece ekspedicije. Oni su se koloni prikljucili po svojoj slobodnoj volji, bez dogovora.
   Oko 11.00 sati oko 30 penjaca se naslo na mestu zvanom Botelnek (grlic boce), pri njegovom vrhu pri cemu se cekalo na dodatnu uzad za dalje osiguranje. Iso Planic je bio prvi nas penjac koji je izasao na vrh Botelneka iza njega se, sa drugim penjacima nalazio Dren Mandic i nesto ispod njega Predrag Zagorac. Prethodni dogovor koji je napravljen usput bio je da se boce sa kiseonikom zamene na vrhu Botelneka. To je na visini od oko 8.200 metara, nakon tog mesta ima jos prosecno cetiri sata do vrha i dalji uspon je, nakon kratke traverze, relativno blag. Izlazeci iz Botelneka bili smo svesni da smo savladali i poslednji tehnicki tezak detalj uspona na K2. Posto je Mahmeda i dalje bolela glava, mislili smo da je kraj Botelneka dobro mesto da nam doda boce i da se vrati u C4. Ipak, on nije stigao do kraja: oko 50 metara pre izlaza rekao je da on mora nazad. Iako sam nekoliko puta ponovio Drenu koji je bio ispod mene da mu to ne dozvoli i da mu kaze da izdrzi jos to malo, Mahmed je ostao pri svom, a Pedja i Dren su od njega uzeli po jednu bocu koje su ubrzo i izneli do kraja Botelneka.
   Kada je Dren izasa na traverzu u Botelneku krenuo je ka levoj strani, suprotno od mesta na kome je bio Iso, a iza njega je bila norveska alpinistkinja Cecilija (Cecilie Skog). Postoji nekoliko razloga zbog kojih je Dren promenio odluku da se prebaci na desnu stranu pomenute traverze: hteo je da izbegne guzvu na levoj strani i da se pridruzi Isu i da usput promeni bocu sa kiseonikom. Medjutim, morao je da se mimoidje sa pomenutom Norvezankom Cecilijom za sta je morao da otkopca svoje osiguranje. Tragediji koja je usledila je verovatno doprinela guzva koja je stvorena zbog cekanja velikog broja penjaca na postavljanje fiksnog uzeta u traverzi (oko 50 metara), nakon koje vise i nema izrazite potrebe za fiksnim uzetom. Vise penjaca je tu, na kraju Botelneka potrazilo zgodno mesto za odmor i iskopcalo se sa fiksnog uzeta.Tada se dogodila tragedija jer je u tom mimoilazenju Dren izgubio oslonac usled njihanja uzeta i ledene police na kojoj je stajao. Pao je zajedno sa Cecilijom koju je spasilo osiguranje, a posto je Dren bio iskopcan sa uzeta nista ga nije zadrzalo. Trenutak njegovog pada je videla samo Cecilija a Iso i Pedja su videli Drena kada je vec padao.
   Predrag se odmah spustio do mesta na 8020 m na kome se zadrzalo Drenovo telo ali ga je, nazalost zatekao bez zivota. Pokusao je reanimaciju ali bez odgovora i uspeha. Posle nekoliko minuta pridruzio mu se i Iso. Odmah je obavesten vodja ekspedicije Milivoj Ereljan koji je odmah prekinuo ekspediciju. Iso i Pedja su, ne zeleci da ostave Drena na stazi pokusavali u sledeca tri sata da njegovo telo spuste ka kampu 4 i nekom prikladnijem mestu za njegovu sahranu. Pomagali su im Svedjanin Frederik i americki lekar koji im je dao vrecu za zbrinjavanje ranjenika u koju su umotali telo sa zastavom preko lica i grudi. U mucnom, teskom i opasnom poslu hteo je da im se nadje i Pakistanski visinski nosac Dzahan Beg. On je za potrebe francuskog penjaca Iga izneo bocu sa kiseonikom do kraja Botelneka nakon cega se vracao u C4. Ponudio je pomoc i poceo zajedno sa Frederikom, Pedjom i Isom spustati telo unesrecenog ka C4. Husein je na sebe preuzeo da niz padinu spusta ranceve. U tom spustanju, na nekih 7.900 m Dzahan Beg se okliznuo i pao u ledenu provaliju. Nazalost nikada vise nije vidjen. Tada je doneta odluka da se telo polozi kraj staze. Tamo na visini od oko 7.900m je vecna kuca Drena Mandica – Suboticanina, alpiniste, druga i hrabrog dobrog coveka.
Iso i Predrag su odmah zajedno sa visinskim nosacem Huseinom krenuli ka kampu 3 i silasku u bazni kamp.
Iza njih se pripremala tragedija kakvu K2 nikada nije video i koju niko nije ocekivao.
   Vreme se nije menjalo kao ni uslovi za uspon i penjaci su se polako, pokazace se isuvise polako i opusteno, peli ka vrhu a planina je spremala , slobodno se moze reci zamku. Naime prvi penjaci su bili na vrhu u 15.00 sati a poslednji u 20.30 sati kada se dogodila sledeca tragedija jer se prilikom silaska niz Botelnek otkinula ledena streha i kao lavina pokupila uzad za spustanje i usput ubila Norvezanina Ralfa koji se kretao odmah iza svoje zene na uzetu. Ona je uspesno sa jos jednim Norvezaninom sisla u kamp 4. Tad su iznad Botelneka bili uhvaceni na planini pet Korejanaca i njihov Serpa, vodja Holandske ekspedicije Vilko i Italijan Marko. Vec ranije je javljeno da su negde pod vrhom na ledenim plocama skliznuli i nestali Francuz Ig, njegov Pakistanskim asistent na usponu Karim i Irac Dzerard - clan holandske ekspedicije. Korejanci su odlucili da se medjusobno osiguraju u navezi od sopstvenih uzadi, tzv prusika i da pokusaju otpenjavanje niz Botelnik. Od njih sestoro, cetvoro se otkinulo i otklizalo ka podnozju pri cemu su izlomili udove. Nastradalo je troje Korejanaca i Serpa. Njemu je u pomoc pritekao drugi Serpa ujutro i pokusao da ga odvuce ka kampu 4 ali su obojica nastradali jer su otklizali niz planinu ka Pakistanskoj strani. Tada je vec bilo 11 nastradalih na planini i dvojica koji su se u silasku sa planine lutali trazeci puta ka C4. Obojicu je spasao Serpa Pemba (Pemba Gyalje Sherpa) jer je Italijana Marka sticajem sretnih okolnosti pronasao vec usnulog u blizini kampa 4 posle 24 sata lutanja po planini. Holandjanin Vilko (Wilco van Rooijen) je pronadjen posle potrage u koju se ukljucila i Kompanija satelitske telefonije TURAJA ne bi li ga locirali na planini, a spasao ga je nas ekspedicijski durbin kojim je primecen u sumrak drugog dana na visini od oko 7.700 m na tzv. Spanskoj ruti. U toku noci mu je prisao Serpa Pemba sa spasonosnim cajem. Obojica, i Marko i Vilko imaju teske promrzline nogu i ruku i zbrinuti su helikopterima sa planine.
   Pri povratku sa planine smrt Drena Mandica smo prijavili u prvoj stanici policije koja se nalazi u Sigaru. Od njih smo dobili zapisnik u kojem se konstatuje da je Dren nastradao. Pokusali smo da dobijemo smrtovnicu, ali kako ni jedan lekar nije bio spreman da potpise da je Dren mrtav, jer nije video njegovo telo, po preporuci nase ambasade u Pekingu policijski izvestaj su overili Ministarstvo turizma i Ministarstvo spoljnih poslova u Islamabadu.
Isti dokument po dolasku u Srbiju overili su Pakistanska ambasada u Beogradu i nase Ministarstvo spoljnih poslova. Na osnovu tog dokumenta u Subotici je izdata smrtovnica za Drena Mandica.