Ceo dan hodamo uz mutnu reku koja nosi vodu sa bezboj okolnih glecera. Mrak se vec spusta u dolinu, a mi jos sat vremena hodamo oko desne pritoke jer jedini most je duboko u drugoj dolini. Sve vise se penjemo iznad reke usecenom stazom, sirine jedva pola metra. Na mestu gde uz ravne litice buja neverovatno zelena suma, postavljamo kamp. Idealno mesto kraj izvora, da se provedu dva dana radi aklimatizacije. Nosaci koji retko jedu meso tvrde: bas tu je obicaj da se prinese govece na zrtvu, a meso podeli nosacima. Duboko u noc ori se pesma, cak se i igra. Instrumenti su plasticna burad i kante. Penjemo se na jedan od najvecih glecera na svetu Baltoro, dugacak 63 kilometara. Krecemo veoma rano dok je temperatura jos oko nule, jer danju se penje i na plus 35 stepeni. Prvi jaci zraci sunca razmeksaju ledenu koru glecera, pa kamenje koje ga prekriva gotovo u celini, upada u led. Hod postaje nesiguran. Suncevi zraci sire pukotine koje su premoscene bambusovim stapovima, pa mostovi nestaju u dubini pukotina. Cetiri dana hodamo po Baltoro gleceru. Svi smo izgoreli od sunca. Petog dana pred nama se ukazuje vrh zvan Ljudozder, K2, visok 8.611 metara. Verovatno smo prvi ljudi iz Srbije koji stoje pred njim. Desno od njega se uzdize jos jedan velikan – Broud pik, visok 8.047 metara. Konkordija, mesto na kojem upravo stojimo, san je verovatno svih alpinista sveta. Ono im daje snagu da borave u ledu i po dva tri meseca, a trekerima da pricaju da su videli najtezi vrh na svetu, i jos malo sire – da su bili na njemu. Kako bismo skratili vreme hoda, do naseg baznog kampa tog dana hodamo jos tri sata do samog podnozja Cogolise, snegovitog velikana na kojem je zivot izgubio Bul, jedini alpinista koji se popeo na dva vrha na kojem pre njega niko nije bio. Pred nama se isprecila reka koja preseca glecer na dva dela, ne sira od seset metara. Preko nje aluminijske merdevine, klimave i nestabilne. Prvi nosac nije imao srece, upao je u brzak reke. Sreca, bio je vezan, a teret koji je nosio sustizemo stotinak metara dalje. Slede tri sata penjanja i spustanja po kamenitoj moreni Abruci gelera. Ugledali smo jedan od nasih ciljeva – Gaserbrum I. Iako je visok preko 8.000 metara, nad njim nema ni jednog oblacka. Da li nam se sreca nasmesila? Ispod njegovih padina je ulazak u Juzni Gaserbrum glecer, gde smo ugledali i nas drugi cilj – Gaserbrum II. Na idealnom smo mestu na 5.050 metara za podizanje baznog kampa – nase kuce za narednih 50 dana. Pre nas stigli su Holandjani i Svajcarci. Glecer je zadrhtao, sa okolnog vrha, iz Indije, srucila se lavina. Svaki dan bar po dve tri protutnje u blizini. Sreca, dosta smo daleko od njih. Ritualni pozdrav sa 120 nosaca koji su uspeli s nama da stignu do baznog kampa. Opet ritual, ovog puta prinosimo zrtvu koze koja je isla za nama. Nekako nam je bese zao, sprijatelili smo se. Tog dana niko nije jeo meso. S nama u baznom kampu su ostali kuvar i dvojica visinskih nosaca. Nas dugogodisnji vodja himalajskih ekspedicija Miodrag Jovovic vratio se kuci zbog posla, a nas petorica (Miso Nikolic, Iso Planic, Mirko Kujundzic, Goran Ferlan i Milivoj Erdeljan) ostajemo u pokusaju da se u toku jedne ekspedicije popnemo na dva vrha preko 8.000 metara – Gaserbrum I i Gaserbrum II. Helikopteri pakistanske armije su preleteli svega nekoliko metara preko nasih satora u baznom kampu Gaserbrum na 5.050 metara: na dva kilometra od nas postavili su svoju bazu. Nasi domacini pricaju da je ovde vodjena bitka na najvisoj nadmorskoj visini od gotovo 7.000 metara izmedju Pakistana i Indije. Morali smo da polozimo pozamasni depozit u americkim dolarima u slucaju da nam zatreba spasavanje helikopterom. Zelja nam je da to bude promasena investicija.Kada smo stigli u bazni kamp izmerili smo temperature od plus 47 stepeni, doduse termometar je bio direktno izlozen suncu. Posle sedam sneznih dana shvatili smo da su tih nekoliko prvih dana bili u stvari Havaji, a sad kada je temperatura po danu oko nule, da su to u stvari Himalaji. Noci su prijatne za spavanje, ne spusta se ispod minus deset stepeni.Neverovatan je osecaj kada ispod tebe tece reka, cujes zubor vode, a reku ne vidis. Ispod glecera i nasih satora reka je udubila sebi korito. Jako je vazno kako nocu spavamo u satoru. Ako legnemo na bok, tada uho naslonimo na led i cujemo lepo citave noci kako led puca. Bili smo uznemireni prvih nekoliko dana, ali kasnije ne marimo za ta pucketanja. Tek ujutro vidimo pukotine ispod satora iz koje, kada sunce obasja, potekne voda. Za mesec dana, koliko smo u baznom kampu ispod vrhova Gaserbrum, vise puta smo morali da pomeramo i pronalazimo nova mesta za nase satore. Pukotine postaju toliko velike, da jednostavno mozemo da propadnemo u njih. Cesto se pitamo da li smo mi gradjevinci ili alpinisti, jer kroz nase ruke proslo je nekoliko kubika sljunka.Polako nas sustizu bolesti. Pomocnik kuvara je dobio visinsku bolest, jedan clan ekspedicije je otekao, zub ga boli, dok su drugom usne najuocljiviji deo tela. Lecimo se, bice bolje za koji dan. Poneli smo preko deset kilograma raznoraznih lekova. Poneli smo i ampule dijamoksa – za sprecavanje edema mozga i pluca. Na srecu, do sada nam ni na jednoj ekspediciji nisu trebale.Triput smo prosli kroz ledopad Juznog Gaserbrum glecera do kampa C1 na visini od 5.900 metara. Tezak glecer za penjanje. Pun je pukotina i sneznih mostova za koje ne znas kada ce popustiti. Zato uvek krecemo po mrkom mraku oko dva sata posle ponoci. Od hladnoce se mozes odbraniti, obuces se, a u ovom grotlu leda kad sunce upece, sve przi pred sobom, ne pomaze ni zastitna krema faktora 100! Posto je glecer tezak za orijentaciju, postavili smo drvene stapove sa crvenom zastavicom. Bez dereza, metalnih siljaka na cipelama, po njemu se ne moze hodati. Spustamo se po ledu do dna pukotine od 5 metara, zatim penjane do sledece koja je duboka mozda i deset metara. Koliko ovakvih pukotina ima niko nije brojao. Preko najdubljih pukotina postavljene su aluminijske merdevine. Kako sunce izlazi iznad Gaserbruma 1, krecu i lavine sa njegovih padina. Tutnje uz beli oblak. Na srecu, zaustavljaju se pre glecera. Pred izlazak iz ovog beskraja pukotina ravna ledena litica, na kojoj nema nijedne izbocine. Dalje, bela livada. Dolina gotovo ravna, a na zavrsetku dominira kamena piramida vrha Gaserbruma 2. Sneg dubok do kolena. Na 5.900 metara postavili smo dva satora – to je visinski kamp C1. Pri svakom izlasku do njega, postajao je sve puniji, postajao je pravi magacin. Plan nam je da iz njega nosimo opremu ka Gaserbrumu 2 i Gaserbrumu 1. Do kampa C1 zajedno sa svajcarskom ekspedicijom smo postavili 200 metara fiksnih uzadi.Do kampa C2 isprecio se jugozapadni greben, ovde popularno nazvan „banana ridz. Pocetni nagib mu je 60 stepeni, najduza deonica je oko 80 stepeni, a sam zavrsetak, odnosno poslednjih dvadesetak metara je 90 stepeni. Ovde je potrebno postaviti 300 metara konopca. Opet isti tandem za postavljanje uzadi: Svajcarci i mi. I ova deonica se prelazi nocu jer sa juzne padine Gaserbruma 2 kada sunce zasija padaju lavine. Svajcarci su okasnili, dva visinska nosaca je svojim levim sneznim prasnjavim krajem lavina zahvatila i odnela ih 200 metara nize. Sreca, nista im nije. Mnogo gore je prosao svajcarski penjac, slomio je ruku, a ko zna kada i njegov ranac ce neko naci u pukotini u kojoj je nestao. Na kampu 2 postavili smo samo sator, da ostale ekspedicije znaju da smo dovde stigli.Do vrha od kampa 2 nam treba da postavimo jos 800 metara fiksnog uzeta. Previse za nas mali tim, pa pravimo dogovor sa koreanskom ekspedicijom koju predvodi jedan od najboljih nepalskih serpasa – Jangbu. Sa Everesta su produzili odmah u Karakorum.Sunce, dubog sneg i vetar koji dune sa kineske strane su najveci neprijatelj ka podnozju kamene piramide. Iznikla je kao oaza u moru peska, samo ovde je sve sneg, a kamene vertikale se izdizu iznad njega. Nije fatomorgana, to je Gaserbrum 2. Nasa lica vise nisu pleplanula, vec crna. Na njima nema ni bora, ni osmeha ni grimasa. Ne prepoznajemo se vise po licima, vec po odelima koje ko nosi. Kako se priblizavamo visini od 7.200 metara strmina je sve veca. Led, tvrdi led. Dereze brecaju o njegovu plavu povrsinu. Logor 3, podignut. Dolaze oblaci sa indijske strane. Ovde nista ne valja sto dolazi iz Indije. Sedis u satoru i drzis njegove plasticne stapove da ga vetar ne oduva. Oblaci sve crnji. Uvece Ismaili Muslimani u baznom kampu obelezavaju Salgiru – 11.7.1951. godine je Aga Kan IV postao njihov 49. verski vodja. Ceo Abruci glecer gori u metalne konzerve stavili su jutene dzakove i prelili ih kerozinom, a zatim ih zapalili. Stojimo pored buktinja i gledamo u nebo. Da nismo tu, rekli bi babske price – sa neba nestaju oblaci, pojavljuju se zvezde. Noc kao stvorena za uspon na vrh.Insha alah – na arapskom jeziku uz Boziju pomoc oko 22 sata Goran Ferlan, Iso Planic i dva visinska nosaca, Sadik i Said, krecu ka vrhu sa visine od 7.200 metara. Potrebno im je pet sati penjanja po stenovitom podnozju piramide Gaserbruma 2. Stigli su u Kinu. Ovde ne da nema granicara, vec nema ni kiseonika ni sunca. Oblaci su prekrili sve, ali na srecu, nema jakog vetra – a zaluta i koja pahulja snega. Istocni greben ih jos deli od vrha. Sneg, led, to je put do vrha koji izgleda kao sator. Na vrhu nema mesta za dvojicu. Jedan mora da stoji sa pakistanske strane, a drugi sa kineske. Vetar pojacan – nema odmora u kampu 3 na 7.200 metara, silaze do kampa 2 na 6.400 metara. Smatraju da je ova visina sigurnija za predstojecu mecavu koja se sprema. Ujutro snega do polovine satora. Uzad koja su ranije postavljena na strmim delovima ka kampu C1 su zavejana. Pokusavaju cepinima da razgrnu sneg i da ih pronadju, ne uspevaju. Vezuju se novim uzetom i krecu dole. Oko njih tutnji, ali magla koja ih okruzuje skriva putanju lavina. Za spust koji u povoljnim vremenskim uslovima traje dva, njima je potrebno sest sati. Jos vece razocarenje u kampu 1, sneg je prekrio sve satore. Podne je, racunaju da do baznog kampa treba oko 2 sata, pa neka bude i duplo, za dana ce stici. Drama pocinje. Sneg je prekrio ne samo utabanu stazu, nego i sve pukotine u ledu. Oblaci sprecavaju da se vide crvene zastavice koje obelezavaju putanju kretanja po sigurnim ledenim mostovima. Prolazi jedan visinski nosac, prolazi drugi, Goran propada kroz ledeni most u pukotinu. Uze se zateze, a Iso zabija cepin u led. Goran se zaustavlja u pukotini. Goran posle prica da se odmah setio kako mi to kazemo – kaubojskih filmova o alpinizmu – svuda gladak led oko tebe, a samo mali otvor daleko u daljini iznad tebe. Mic po mic, i Goranu je glava bila iznad pukotine u ledu. Visinski nosac Said ga hvata za ranac i nadljudskom snagom ga jednom rukom vadi iz pukotine. U susret im krecu najbolji visinski penjaci u baznom kampu Gaserbruma. Medju njima je i brat naseg visinskog nosaca – Hasan. Kada je ugledao brata kako puzi preko ledenog mosta nad pukotinom, jer nije bio siguran da li ce izdrzati njegovu tezinu, kleknuo je i poceo je da se klanja Alahu. Odmah su nam i nasi prijatelji Koreanci ponudili pomoc: sator, hranu … koji se nalazi na pola puta do baznog kampa. Hvala im, ali nam nije bilo potrebno. Nesto posle 21 sat iza ledenih piramida kroz sneg koji je vec uveliko padao, zasijale su baterijske lampe. Za pet minuta bilo smo u zagrljaju, a za pola sata vise nismo pricali o Gaserbrumu 2, vec o Gaserbrumu 1, cilju na koji treba da krenemo za koji dan, cim prestane sneg i malo se odmorimo.Nas mali tim se osuo, Goran Ferlan posle pada u pukotinu pri povratku sa vrha Gaserbrum 2, zbog bolova u ledjima vraca se kuci. Sneg pet dana neprekidno pada. Gotovo da je prekrio nase satore. Jedan visinski nosac je dobio snezno slepilo i pet dana nista ne vidi. Drugom je natekao obraz, ne znamo da li je od zapaljenja zuba ili uha. Lecimo ih. Mi prebiramo po opremi i hrani. Sve zalihe su pri kraju. Shvatamo da moramo brzo izvesti uspon na vrh i da necemo imati prava na popravni. Iako je do vrha Gaserbrum 1 potrebno postaviti 2.000 metara fiksnog uzeta, odlucujemo da uze postavljamo samo na najtezim vertikalnim liticama. Koreanska ekspedicija sa kojom smo saradjivali pri usponu na Gaserbrum 2, prihvata nas plan i predlaze da zajedno idemo do vrha. Prikljucuje nam se i Spanska ekspedicija cije je vodja legendarni Oskar – covek koji se popeo na 9 vrhova visih od osam hiljada metara.Do kampa dva na visini od 6.400 metara postavili smo 100 metara fiksnog uzeta na najstrmijoj ledenoj ploci koja je gotovo vertikalna. Glecer je ovde veoma razudjen, nacickan malim ledenim bregovima sto izdaleka lice na bele piramide i bezbrojnim pukotinama u ledu.  Ostali deo puta penjemo u alpskom stilu – u obe ruke po jedan cepin. To penjanje podseca na paukovo kretanje – prvo jedan cepin zabijes u ledenu liticu, zatim napravis jedan korak i zabijes dereze u led. I tako naizmenicno u nedogled. Ostavljamo sator, boce sa kiseonikom i nesto hrane u kampu 2.  Okrecemo se i silazimo u bazni kamp. Kuvar pojacava hranu, pored kozijeg, ovcijeg mesa, pravi picu sa ribom, musaku, a posebno najmladjem clanu ekspedicije svako vece kuva griz u kojeg sitno isecka sargarepu. Stizu satelitski vremenski izvestaji koji najavljuju lose vreme posle prvog avgusta. Ne samo lose vreme, vec moguc dolazak i monsuna – veliki sneg i kisa. Dva mlada clana ekspedicije koje smo poveli sa nama u Karakorum, u potpunosti su opravdali svoj dolazak. Odlicno podnose visinu, sigurni su pri penjanju, za koju godinu imace ko da nastavi uspone po najvisim svetskim vrhovima. Jedini njihov problem je sto je alpinizam sport visokog rizika, pa odlucujemo da zbog trke sa vremenom i strmim liticama njihov uspon ka nebeskim visinama odlozimo za neko drugo vreme. Isa sa jednim visinskim nosacem krece ka vrhu. Drugi visinski nosac je izbacen iz stroja. Pri postavljanju kampa 2 upao je u pukotinu i povredio rebra od udarca.Od kampa dva se iz Pakistana prelazi u Kinu. Niko od Kineza se ne buni. Ubrzo pocinje i opasni takozvani Japanski kuloar. Pukotina u steni kroz koju je najlakse ispenjati se na gotovo vertikalnu stenu visoku 500 metara. Kroz njega stalno padaju stene i led velicine kokosijeg jajeta. Koreanci pozajmljuju Isi biciklisticki slem. Otkud im biciklisticki slem na 7.000 metara, ko to zna, ali najvaznije je da stiti glavu. Na polovini kuloara kraj uzeta. Odmah pored njega o klin okacen kotur uzeta od 200 metara. Juce su Spanci stigli dovde, okrenuli su se i vratili dole – umorili su se. Strmo je, a ima i puno snega. Sta drugo, klin u stenu, kroz njega uze, a zatim klin u led i tako ceo dan. Odmah iznad kuloara na visini od 7.100 metara, tri metra ravne stene. Visinski nosac nece dalje, jako je umoran. Na ovoj visini visinski nosac je najveca pomoc i najveci prijatelj, zato ih treba poslusati, a i postedeti kad god je to moguce. Nema nista lepse kad posle napornog dana izujes teske cipele. Isa sedi tek iznad Japanskog kuloara ispred satora, kad iz ambisa izbija zuto lice. Koreanac – Kim, koji je u poslednjih dvadeset dana pokusao dva puta da se popne na Gaserbrum 1. Cuo da je Isa krenuo ka vrhu, pozurio, pa iz baznog kampa juce krenuo za Isom. Pita ga Isa gde je krenuo, a on onako mirno odgovara – s tobom na vrh. Otmeni tonovi leda koji su se pod prvim zracima sunca presijavali od jarko crvene boje, a kako se sunce sve vise otkrivalo, do tamno plave  ukrasavali su greben do vrha. Ali ta lepota ne budi divljenje prema Tvorcu prirode, jer njegovu lepotu zasenjuje sa svih strana tajanstvenost strmih litica koji se sa njega obrusavaju. Duboke su i preko dva kilometra. Poreklo imena dosta govori o njemu, Hidden Peak skrivena planina. Da bi se vrh ugledao bilo sa kineske ili pakistanske strane mora mu se prici gotovo do njegovog podnozja.Celom duzinom grebena gotovo nema ravnog mesta za predah. Sagnes glavu i samo razmisljas o sledecem bezbednom koraku i malom oprimku stene ili leda za koji ces se pridrzati. Ponekad, nehotice se otme jedno Ah! popeti se po ovoj strmini jos nekako i moze, ali kako po njoj sici? Na visini od 7.500 metara nekoliko pocepanih satora. Pored njih lezi les. Lezi tu vec pet godina. Svi koji pored njega prodju, a nemaju sat ili im je stao od hladnoce sa nevericom gledaju u sat koji pet godina radi u snegu i ledu na njegovoj ruci…Sumnju pobudjuje nestanak dodatnog kiseonika iz boce na visini od 7.900 metara. Nedostatak kiseonika, otezano disanje, suv kasalj, visinskog nosaca boli koleno i jedva se krece, a do vrha jos dva sata penjanja. Na kraju grebena uglancana sjajna ledena ploca vitak vrh koji para nebo. Bilo sa koje strane da se krene put vodi do vrha. Sadik – visinski nosac, prstom pokazuje najkraci i najlaksi put do vrha. Najlaksi – to podrazumeva strmu ledenu plocu bez ijedne izbocine i jedan sat penjanja da bi se preslo 100 metara. Desavalo se ranijih godina, da alpinisti dovde dodju, okrenu se i vrate dole. A uspon na vrh ?... nije im bilo do vrha! Sto je vreme vise odmicalo postajalo je sve jasnije da do vrha vise nema prepreka. Oblaci koji su poceli da se pojavljuju na nebu, spustaju se u dolinu. Vreme gotovo idealno – suncano i bez vetra. Voki tokiji 31. jula u 11,30  casova u baznom kampu bruje. Javljaju se Koreanci da su na vrhu, javlja se Iso da je na vrhu. Dolazi pola kampa da nam cestita. Isa prica – vidim vas dole u kampu, sitni ste kao mravi. Iso, na vrhu si, sta dalje?.  Krecemo dole – prica Iso u voki toki, ne bi bilo lose da nam neko krene u susret, jako smo umorni. U cemu se to sastoji privlacna moc uspona na vrhove niko nije uspeo da odgonetne, ali bili smo tog dana, a naravno i sada – mozda cak i vise, veoma ponosni. U toku jedne ekspedicije popeli smo se na dva vrha preko 8.000 metara – to u Srbiji nikome pre nas nije uspelo, a mali je broj ekspedicija u svetu kojima je to poslo za rukom.Nismo cudotvorci, ali cemo pokusati da proniknemo u tajnu kako da se popnemo na najtezi vrh na svetu – K 2. Ali, pre toga sledece godine planiramo da se penjemo na Broud pik – visok 8.047 metara – vrh udaljen svega nekoliko kilometara od K 2. Covek ima sto ideja, od kojih je obicno samo nekoliko dobrih, ali u zivotu ima vremena da valjano realizuje samo jednu ili dve. Ideju o usponu na najvisi vrh na svetu Mont Everest smo realizovali 2005. godine, zeleli bi smo da druga dobra ideja bude uspon na K 2.
 
Vodja ekspedicije, Milivoj Erdeljan